„ДНЕВНИК” У МОКРИНУ Село где све идеје и жеље постају стварност

Међутим, разговори су се толико одужили да нисмо успели да откључамо пола Мокрина, али смо свакако чули све могуће анегдоте, изразе, легенде и занимљивости које се тичу ток села од настанка па до данас. Ипак, је то месташце изнедрило Мирослава Мику Антића, Рашу Попова, Васу Стајића и многе друге великане.

„Ја сам рекао Раши једаред како су они само срцем Мокринчани, јер су нас, у ствари, издали и отишли одавде“, присећа се мештанин Милош Деспотов који је, упркос томе што има стан у Београду, одлучио да живи у овом сеоцету код Кикинде.

Не зна се ко је поноснији мештанин, јер сви који су нас угостили приликом посете, имају бар једну издату књигу која се тиче Мокрина. И, како нам наглашавају, цитирајући Милована Илића Минимакса: „Ако ти неко каже да је из Мокрина, а није написао ни једну књигу, онда знајте да се он лажно представља.”

„Мокринчани су познати по томе што имају изграђен осећај жеље да нешто оставе о Мокрину“, каже Бата. „Велика нам је част што смо имали славне и вредне људе који су сматрали да смо вечни дужници свом роду и завичају. Ја сам се пре 40 година сетио и са свог тавана и из своје куће донео разне ствари, скупљао их по свету и дошао до десетак хиљада фотографија, књига, свега и свачега што има неке везе с Мокрином. Изборио сам се за четири просторије за музеј, а треба ми још стотинак како бих могао све да изложим.

Село храбрих ратника



„Ми смо дошли као 200 војника Срба из Сенте, Мартоноша, Мола, Бачког Петровог Села“, каже нам Мокринчанин Милош Деспотов.“ Ово село смо отели од Турака. Постоје и три писма у којима нас Марија Терезија тера до Саве и Дунава. Али у последњем је, ипак, наредила да одређен број српских породица насели Кикинду и Мокрин.Миц-по-миц, дођосмо и до Другог светског рата где се с још већим поносом приповеда о локалној историји.„Немци су убили 300 Мокринчана, Јевреја за четири године, а ми смо убили само једног Немца и то последњег дана, кад смо ослобађали село, 2. октобра 1944. Године“, узбуђено узвикује наш саговорник, ко да се то јуче збило и ко да је лично учествовао у свему. Неколико мештана, од 300 стрељаних и обешених, сахрањено је у самом центру, а на „гробу” се налази мала алеја цвећа.

Међу изложеним стварима је и једно огромно огледало испред којег се налази столица. Свака женска особа која седне, погледа се у огледало и замисли одређене жеље - све ће јој се испунити! Па, на нама је да сад сачекамо и видимо хоће ли се ишта збити од жељеног.

„Огледало је требало да оде у суседно село, у Њујорк, али смо ипак успели да га задржимо“, шали се Бата, мада, можда и не, будући да сви Мокринчани верују да је њихово село центар света, а све остало је периферија.

Донекле и имате такав осећај кад одете тамо. Нарочито кад усред Мокрина наиђете на Жоржа Туцакова, Бразилца чији је отац родом из мокринског шора, а који је први пут у том селу и одушевљен гостопримством. Разумемо га, и ми смо били! Иначе, у Мокрину живи око 6.000 становника, а поједини га описују као варош. Па, иако се кроз њега не пролази, већ наменски одлази, има шта и да се види и с ким да се поразговара.

„Јесте ли некад чули за Бакарну ћуприју, Гвоздене винограде, Златну греду...“, пита нас новинар и колумниста листа „Политика” Богдан Ибрајтер Тане. - То су нам квартови села!

А кад зађете у кварт на који, заправо, наиђете одмах по уласку у Мокрин из правца Кикинде, дочекује вас једна потпуно другачија и необичнија страна села. Тамо где одлазе локалци са жељом да гледају биоскоп на отвореном или да бесплатно науче салсу; где фирме иду на теам буилдинг-е, а дигитални номади да одрађују посао а да уједно имају утисак да су на одмору на неком сеоском туризму... Бренд „Мокрин Хоусе” јединствен је у Србији и у овом делу Европе, мада је као идеја распрострањен у свету. Наиме, реч је о цоњоркинг простору, односно читавом имању у овом случају, које користе сви они који свој посао могу да изместе из једне канцеларије. Тако долазе млади из целог света, да уживају на селу и одморе се, али да, заправо, не одлазе са посла.

Отпад и канализација највећи проблеми



У Мокрин су спроведене јавне набавке за опремање ОШ „Васа Стајић” и ФК „Делија”, а захваљујући НИС-у обезбедили су скелу за спортску халу. Ипак, има много већих проблема: “Највећи проблем је нерешено питање комуналног отпада, атмосферске канализације, а ни фекалне јер нам требају пречистачи. Добили смо понуде за решавање пречистача, али треба да видимо како ће се исфинансирати тај пројекат”, наводи председник МЗ Живко Угреновић.

„Ми смо спојили модерни дизајн са руралним концептом и по томе смо специфични“, објашњава вођа пројекта, директор компаније, спремачица и све остало „по потреби” Иван Бркљач, који је дошао у Мокрин из Новог Сада како би се бавио овим послом. - Ако је „Мокрин Хоусе” цело имање, онда је сваки објекат једна соба: радни простор, дневна соба, спаваћа соба, трпезарија и подрум.

Уз опуштајући мир, осећај сеоског амбијента али на најсавременији начин, може се рећи да је „МХ” својеврсни рај на земљи за све радохоличаре, али и оне који желе да проведу време у руралној средини, али да имају додира са 21. веком из којег нису спремни да побегну у потпуности.

 Леа Радловачки