„DNEVNIK” U MOKRINU Selo gde sve ideje i želje postaju stvarnost
Banatsko selo Mokrin je sve samo ne obično selo. I u to smo se uverili kako smo zakoračili u centar mesta gde nas je dočekao jedan od naših domaćina i osnivač „Mokrinskog muzeja” Dragoljub Badrljica Bata uz reči: „’Ajte samo, imam ključeve od pola Mokrina, sve ću vam pokazati!”
Međutim, razgovori su se toliko odužili da nismo uspeli da otključamo pola Mokrina, ali smo svakako čuli sve moguće anegdote, izraze, legende i zanimljivosti koje se tiču tok sela od nastanka pa do danas. Ipak, je to mestašce iznedrilo Miroslava Miku Antića, Rašu Popova, Vasu Stajića i mnoge druge velikane.
„Ja sam rekao Raši jedared kako su oni samo srcem Mokrinčani, jer su nas, u stvari, izdali i otišli odavde“, priseća se meštanin Miloš Despotov koji je, uprkos tome što ima stan u Beogradu, odlučio da živi u ovom seocetu kod Kikinde.
Ne zna se ko je ponosniji meštanin, jer svi koji su nas ugostili prilikom posete, imaju bar jednu izdatu knjigu koja se tiče Mokrina. I, kako nam naglašavaju, citirajući Milovana Ilića Minimaksa: „Ako ti neko kaže da je iz Mokrina, a nije napisao ni jednu knjigu, onda znajte da se on lažno predstavlja.”
„Mokrinčani su poznati po tome što imaju izgrađen osećaj želje da nešto ostave o Mokrinu“, kaže Bata. „Velika nam je čast što smo imali slavne i vredne ljude koji su smatrali da smo večni dužnici svom rodu i zavičaju. Ja sam se pre 40 godina setio i sa svog tavana i iz svoje kuće doneo razne stvari, skupljao ih po svetu i došao do desetak hiljada fotografija, knjiga, svega i svačega što ima neke veze s Mokrinom. Izborio sam se za četiri prostorije za muzej, a treba mi još stotinak kako bih mogao sve da izložim.
Selo hrabrih ratnika
„Mi smo došli kao 200 vojnika Srba iz Sente, Martonoša, Mola, Bačkog Petrovog Sela“, kaže nam Mokrinčanin Miloš Despotov.“ Ovo selo smo oteli od Turaka. Postoje i tri pisma u kojima nas Marija Terezija tera do Save i Dunava. Ali u poslednjem je, ipak, naredila da određen broj srpskih porodica naseli Kikindu i Mokrin.Mic-po-mic, dođosmo i do Drugog svetskog rata gde se s još većim ponosom pripoveda o lokalnoj istoriji.„Nemci su ubili 300 Mokrinčana, Jevreja za četiri godine, a mi smo ubili samo jednog Nemca i to poslednjeg dana, kad smo oslobađali selo, 2. oktobra 1944. Godine“, uzbuđeno uzvikuje naš sagovornik, ko da se to juče zbilo i ko da je lično učestvovao u svemu. Nekoliko meštana, od 300 streljanih i obešenih, sahranjeno je u samom centru, a na „grobu” se nalazi mala aleja cveća.
Među izloženim stvarima je i jedno ogromno ogledalo ispred kojeg se nalazi stolica. Svaka ženska osoba koja sedne, pogleda se u ogledalo i zamisli određene želje - sve će joj se ispuniti! Pa, na nama je da sad sačekamo i vidimo hoće li se išta zbiti od željenog.
„Ogledalo je trebalo da ode u susedno selo, u Njujork, ali smo ipak uspeli da ga zadržimo“, šali se Bata, mada, možda i ne, budući da svi Mokrinčani veruju da je njihovo selo centar sveta, a sve ostalo je periferija.
Donekle i imate takav osećaj kad odete tamo. Naročito kad usred Mokrina naiđete na Žorža Tucakova, Brazilca čiji je otac rodom iz mokrinskog šora, a koji je prvi put u tom selu i oduševljen gostoprimstvom. Razumemo ga, i mi smo bili! Inače, u Mokrinu živi oko 6.000 stanovnika, a pojedini ga opisuju kao varoš. Pa, iako se kroz njega ne prolazi, već namenski odlazi, ima šta i da se vidi i s kim da se porazgovara.
„Jeste li nekad čuli za Bakarnu ćupriju, Gvozdene vinograde, Zlatnu gredu...“, pita nas novinar i kolumnista lista „Politika” Bogdan Ibrajter Tane. - To su nam kvartovi sela!
A kad zađete u kvart na koji, zapravo, naiđete odmah po ulasku u Mokrin iz pravca Kikinde, dočekuje vas jedna potpuno drugačija i neobičnija strana sela. Tamo gde odlaze lokalci sa željom da gledaju bioskop na otvorenom ili da besplatno nauče salsu; gde firme idu na team building-e, a digitalni nomadi da odrađuju posao a da ujedno imaju utisak da su na odmoru na nekom seoskom turizmu... Brend „Mokrin House” jedinstven je u Srbiji i u ovom delu Evrope, mada je kao ideja rasprostranjen u svetu. Naime, reč je o conjorking prostoru, odnosno čitavom imanju u ovom slučaju, koje koriste svi oni koji svoj posao mogu da izmeste iz jedne kancelarije. Tako dolaze mladi iz celog sveta, da uživaju na selu i odmore se, ali da, zapravo, ne odlaze sa posla.
Otpad i kanalizacija najveći problemi
U Mokrin su sprovedene javne nabavke za opremanje OŠ „Vasa Stajić” i FK „Delija”, a zahvaljujući NIS-u obezbedili su skelu za sportsku halu. Ipak, ima mnogo većih problema: “Najveći problem je nerešeno pitanje komunalnog otpada, atmosferske kanalizacije, a ni fekalne jer nam trebaju prečistači. Dobili smo ponude za rešavanje prečistača, ali treba da vidimo kako će se isfinansirati taj projekat”, navodi predsednik MZ Živko Ugrenović.
„Mi smo spojili moderni dizajn sa ruralnim konceptom i po tome smo specifični“, objašnjava vođa projekta, direktor kompanije, spremačica i sve ostalo „po potrebi” Ivan Brkljač, koji je došao u Mokrin iz Novog Sada kako bi se bavio ovim poslom. - Ako je „Mokrin House” celo imanje, onda je svaki objekat jedna soba: radni prostor, dnevna soba, spavaća soba, trpezarija i podrum.
Uz opuštajući mir, osećaj seoskog ambijenta ali na najsavremeniji način, može se reći da je „MH” svojevrsni raj na zemlji za sve radoholičare, ali i one koji žele da provedu vreme u ruralnoj sredini, ali da imaju dodira sa 21. vekom iz kojeg nisu spremni da pobegnu u potpunosti.
Lea Radlovački
