ДНЕВНИК У БАНАТСКОМ НОВОМ СЕЛУ Стабилан и сложан живот Југославије у малом

Једно од места која су на тој траси је и Банатско Ново Село (за које, историјски гледано, не може се рећи да је ново, а по величини ни да је село), због чега стичете утисак да оно никад не мирује и не спава. Што и није далеко од истине... А ако желите да скрене с главне Улице маршала Тита, која вас дочекује раширених руку, будући да од тротоара с једне до тротоара с друге стране има скоро 60 метара, у повратку вас чека мука – прикључивање на главну џаду, али тек након што проћу силни камиони, аутомобили, аутобуси, комбајни, трактори...

– У праву сте, то нам је баш прометан пут и по том питању имамо највише притужби, нарочито од стране родитеља – каже нам секретар Месне заједнице Банатско Ново Село Миона Васић, која је панчевачку вреву пре 12 годна заменила за новосеоску.

–  Успели смо да се изборимо за семафор, али је саобраћај и даље густ. Улица јесте поприлично широка, међутим ту су нам школа и вртић, у које иде око 440 деце. Али, знате како, ја сам градско дете, дете стана, и овде сам се адаптирала на нешто веће, комотније, па не могу да пронађем неке мане. Најлепше је то што смо некако изоловани, а ипак нам је све близу, што нам је и предност: Панчево, Београд, Вршац. На одличној смо позицији, па смо због тога и веома популарни у последње време.

Настанак Банатског Новог Села везује се за оснивање Банатске војне границе 1764. године, када је оно насељено. Међутим, прво помињање места, али под називом Нова Села и то у виду пустаре, бива 1776. године када се оно појавило на карти Франческа Гриселинија, док се седам година касније налази и на званичној мапи под именом Новосело. На самом почетку 19. века место носи три имена: Нојдорф, Неудорф и Pfefferthal Novaszella. Банатско Ново Село је 1788. године претрпело и озбиљан пад Турака, који су спалили тадашњу цркву и, према сећањима ондашњих мештана, „запалили два Румуна“.

Пад демографских бројки некако се не да уочити у Банатском Новом Селу, ваљда зато што је толико велико само по себи и увек се нешто дешава, па тако и садашњих скоро 6.000 мештана чине да делује да их и даље има хиљаду и по више, као пре 20 година. Приде, пензионисани Београђани долазе и купују куће, има неколико брачних парова који су одлучили да се баш ту доселе, а према речима матичара Зорана Стојичића, за 30.000 евра може да се купи тек трошна кућа.

– Имамо одличну инфраструктуру, јер се у наше место последњих година доста улаже. Добили смо више од 20 километара асфалта, канализација нам се приводи крају, имамо гас, еко чесму, капелу на једном гробљу, а у плану је да се изгради у на другом. Сад нам је у програму чишћење све четири стране села, односно уклањање дивљих депонија, а обећано нам је да ће и наше ЈКП „БНС“ добити још један камион за одношење смећа. Све постепено решавамо – вели Стојичић који као матичар има пуне руке посла, па је тако од почетка године имао 41 венчање, али упркос томе, тврди да „млади нису вредни“ јер немају деце у селу онолико колико би волели.

Дом културе „3. октобар“ у Банатском Новом Селу, осим што импозантно изгледа, мештанима нуди богат културно-уметнички програм. Око 280 Новосељана од

пет година па до сениора имају прилику да играју фолклор уз српску и румунску народну музику, коју свира оркестар, вишеструко награђивани код нас и у иностранству, као и победник заредом  на три такмичења Савеза аматера Војводине.

– У току године одржавамо бројне изложбе, промоције и концерте, а мештани су заинтересовани, нарочито кад имамо фолклорне наступе, тад баш буде посећено – каже директор Дома културе Бојан Бољанац, додајући да се у Банатском Новом Селу одржавају и манифестације као што су „Банатски хлеб“ у организацији Удружења жена „Новосељанке“, док су недавно били домаћини „Сабора песме и лепоте Србије“ као и Фестивала румунске музике и фолклора.

Иначе, за Банатско Ново Село се може рећи да је Југославија у малом, па тако, осим што улице и даље носе називе из периода социјализма, у њима живе Срби, Румуни, нешто мање Мађари, Словаци, Роми... И сви су сложни, кажу наши саговорници, а вређања на националној основи никад није било. А зашто би и било, нарочито кад сви имају где да раде, па тако мештани долазе до запослења у индустријској зони у Панчеву, али и у самом селу, док је и пољопривреда поприлично стабилна. У атарима се узгајају жито, кукуруз, сунцокрет, уљана репица, а има и детелине, крушака, кајсија, ораса и лешника.

– Млади имају доста активности, од спортских, до културних, а чак имамо и огранак Музичке школе „Јован Бандур“ из Панчева, где деца уче виолину, клавир, хармонику и тамбурицу – каже Васићева, додајући да ускоро добијају и вртић за децу од три до пет година, при основној школи.

Леа Радловачки