Цветање Тисе добар еколошки сигнал за житеље Потисја
Река Тиса је у пуном цвату, мада ројење тиског цвета није баш истог интензитета сваког дана. Инсекти тиског цвета, латинског назива Палингениа лонгицуада, прастара је врста из породице водених цветова, кратког животног века одраслих јединки од свега неколико сати, али за реку Тису и њен опстанак је од непроцењивог значаја, као својеврсни показатељ биодиверзитета, дуговечности и виталности.
Преци ове врсте инсеката баршунастих крила и лепоте настали су пре 200 милиона година, када су водени инсекти почели освајати копно и удисати слободан ваздух. Биолога Јаноша Гуелмина из Сенте, а и генерације житеља Потисја посебно заокупља природни феномен цветања Тисе. Некада су водени цветови, попут овог нашег тиског цвета, били распрострањени на већим водотоцима Европе, али Тиса је на Старом континенту остала једино уточиште чудесног цвета, док на тлу Азије једино цвета кинеска Жута река (Хуанг хо).
Река Тиса, коју су од миља прозвали и Панонском принцезом, протиче кроз пет држава током дугим 965 километара, од којих 164 кроз Србију од границе код Мартоноша до ушћа у Дунав. Иако је Тисина посестрима по цветању кинеска Жута река са током дужим готово пет и по пута, Панонска принцеза упркос свим изазовима савремене цивилизације и загађивачима добро се држи.
„У природи кад видимо већи број врста живог света, значи да је природа богатија, односно да је и здравија“, наглашава биолог Јожеф Гергељ из Сенте, добар познавалац Тисе.
„Водени еко систем Тисе има више показатеља здравости, чистоће и богатства, зато што живи свет у Тиси сад већ зависи директно од делатностуи људи који живе уз реку, јер већ деценијама па и столећима Тиса се користи за речни саобраћај за превоз роба, за туризам, лов и риболов, а и вода из реке се црпи и за потребе индустрије и пољопривреде. Из индустрије се у Тису упушта и велика количина отпадних вода. Није случајно да су многа насеља и градови настали на Тиси и њеним притокама, јер им је река извор хране и уточиште за живот, али временом је постајала све оптерећенија индустријским и комуналним отпадним водама.“
Гергељ указује да је у новије време индустрија највише зависна од водотокова, а како смо све више загађивали реке, смањио се број врста животињског и биљног света, јер су загађење утицали на дивезитет и њихову бројност.
„Тиса код Кањиже показује да је ипак жива река и то из више аспеката. Зато што природни услови и уз умешаност људи у ток Тисе, овде су настали су такви услови узводно према Мартоношу, који одговарају тиском цвету који има специјалне еколошке специфичности јер тражи релативно чисту воду и да корито реке не буде замуљено. Тиски цвет тражи глиновито корито реке да има услове за трогодишњи развој ларви, које се 17 до 19 пута пресвлаче. Пре него што као зреле јединке изађу на површину, скидају ларвено одело и излеће лепршави инсект који више ни не личи на ларву која је до тада битисала под водом у глиновитом кориту без светла, па излазе на светло у смирај дана на сунце и дочарају нам цветање Тисе својим парењем и свадбеним летом. Када је Тиса некада била неукроћена река, нису јој ток успориле бране, услови су били потпуно другачији него након изградње брана код нас код Новог Бечеја и још две у горњем току у Мађарској, јер се успоравањем тока таложила велика количина муља па нема више услова какве тражи тиски цвет“, објашњава Гергељ.
Станиште тиског цвета узводно од Кањиже је на нашој деоници Тисе нешто посебено, а према уверавању Јожефа Гергеља, сличних деоница има још смао неколико у Мађарској, па би то требало ценити и сачувати. Пецароши још увек инсекте тиског цвета масовно скупљају за мамце за пецање, иако је тиски цвет заштићена врста инсекта.
„Наш задатак је да сачувамо тиски цвет и реку Тису за будућа покољења. Било је периода у блиској прошлости, након велике поплаве 1970. и после изградње бране код Новог Бечеја, када су људи који живе уз Тису мислили да више неће бити цветања Тисе. Није га ни било, или једва се дешавало, јер тада се муљем угушила популација тиског цвета, а када су се услови стабилизовали какви су данас, па се на неким деоницама вратио тиски цвет. Али, сви се сећамо сведочења најстаријих житеља Потисја када се у време цветања од инсеката није могла видети друга обала. Тада се вода из Тисе пила и од њје кувала недељна супа и рибља чорба, а данас је то незамисливо. Присуство тиског цвета се прилагодио и опстао тамо где има услова и без обзира што популација није као некада, својеврсни је доказ здраве животне средине“, предочава Гергељ.
М. Митровић
