Боље газда на своме, него слуга на туђем

Поред тога што се све мање деце рађа у нашој земљи, имамо и феномен да огроман број младих људи напушта родну груду у потрази за бољим животом. Парадоксално, и поред тога што се наша села празне експоненцијалном стопом, постоје и млади људи који се баве пољопривредом, којима ни на памет не пада да се поведу за примером својих вршањака из урбаних средина. При томе се не ради, нужно, о сеоској младости која ради у условима у којима се налазе фармери високо развијених земаља, мада има и таквих.

Породица Ивана Матарића је од оне староставне паорске лозе, како песма каже буњевачке гране, мале али фине, поникле на салашима Жарковац. Вековима уназад живе на земљи и од земље, у једном моменту су економско тежиште пребацили у град, али како су на снагу ступиле нововеке регуле по којима сточарство није пожељно ни у рубним урбаним деловима, пазарио се салаш у Лугову, на путу од Сомбора ка Стапару и тамо даље ка Oyacima. За самог Ивана и жену му Стојицу, да мењају нешто у животу јесте касно, али њима уз бок је за живот стасао син Милан, који је колико протеклог викенда постао и супруг још једног чеда салашарског, Милице. Принова је својеврсни микс жарковачких и салашара из Чичова, одакле је снаха Матарића. Млади су свесни да их чека тежак паорски хлеб са седам кора, али немају дилему када је у питању избор. Остају овде, па грмело-севало!

„Ди ћу ја са своје земље, са свог салаша!?“, по буњевачки, револтирано и inayijski, прича нам Милан док „трга“ стајњак-ђубар испод три предивна нонијус коња, који ржу у шталама Матарића.

„Треба да идем у Немачку да будем неком слуга уместо да сам газда на своме? Јел ми фали нешто овде, јесам гладан, жедан, шта ли.... је ли лошији је живот у Сомбору нег’ у Франкфурту у некој бараки, треба жена да ми мења пелене тамошњим старцима...“

Тако питањима овај млади човек одговара на питање да ли је икад помислио да срећу у животу потражи негде далеко.

Простиру се Матарићи таман колико су широки, колико им жуљевите руке ураде и зараде, јер се рада макар нису никад плашили, нити од њега сакривали.

„Нису то неки новци, данас је овако, сутра онако, али живи се нормално“, убеђен је Милан у исправност своје одлуке да очевину и дедовину не напушта.

„Мој баба и ја тридесетак хектара зиратне земље обрађујемо, што наших, што у закупу од државе и аренди, пуне штале јуница, телади, 18 музних крава дневно преко 200 литара млека дају, од млекара Прерадовића из Свилојева лактофриз је ту, човек педантно плати шта преузме, па шта ми треба више.“

Док прича, Милан не прекида рад, јер за неки већи диван нема времена, пролеће је, за паора инокосног време кад је сваки дан кратак. Јесенас су Матарићи посејали и луцерку и жита, неколико дана пре наше посете и семе српских хибрида кукурза је у њиховом парчету света, њиховом делу атара нашло пут свој до плодне бачке земље, неће фалити ни сунцокрета ни соје...

„Има посла сваки дан на салашу, али има и времена за уживање у овој лепоти, у осунчаном пролећном и летњем јутру, у благородној јесењој киши или зимској топлоти паорске пећи“, помало је и песнички настројен Милан, који је добар део tinеjyеrskog и младићког доба провео и у овдашњем Градском културно-уметничком друштву „Раванград“.

„Ево ономад смо и нови, парадни, бели фијакер у Пивницама купили, њиме сам са мојим бабом, матером и кумом и у просидбу Милице у Чичове ишао, да се зна кад салашари на салаш по младу долазе...“

Не без разлога, поносан је Милан Матарић на оно што његова честита породица ствара. Каже, убеђен је да је више таквих као он, тврдоглавих у намери да у властитој родној земљи остају, да раде макар толико колико у пустој Алеманији, свима би у овој нашој лепој Србији и Војводини боље било.

Текст и фото: Милић Миљеновић