Bolje gazda na svome, nego sluga na tuđem

Pored toga što se sve manje dece rađa u našoj zemlji, imamo i fenomen da ogroman broj mladih ljudi napušta rodnu grudu u potrazi za boljim životom. Paradoksalno, i pored toga što se naša sela prazne eksponencijalnom stopom, postoje i mladi ljudi koji se bave poljoprivredom, kojima ni na pamet ne pada da se povedu za primerom svojih vršanjaka iz urbanih sredina. Pri tome se ne radi, nužno, o seoskoj mladosti koja radi u uslovima u kojima se nalaze farmeri visoko razvijenih zemalja, mada ima i takvih.

Porodica Ivana Matarića je od one starostavne paorske loze, kako pesma kaže bunjevačke grane, male ali fine, ponikle na salašima Žarkovac. Vekovima unazad žive na zemlji i od zemlje, u jednom momentu su ekonomsko težište prebacili u grad, ali kako su na snagu stupile novoveke regule po kojima stočarstvo nije poželjno ni u rubnim urbanim delovima, pazario se salaš u Lugovu, na putu od Sombora ka Staparu i tamo dalje ka Oyacima. Za samog Ivana i ženu mu Stojicu, da menjaju nešto u životu jeste kasno, ali njima uz bok je za život stasao sin Milan, koji je koliko proteklog vikenda postao i suprug još jednog čeda salašarskog, Milice. Prinova je svojevrsni miks žarkovačkih i salašara iz Čičova, odakle je snaha Matarića. Mladi su svesni da ih čeka težak paorski hleb sa sedam kora, ali nemaju dilemu kada je u pitanju izbor. Ostaju ovde, pa grmelo-sevalo!

„Di ću ja sa svoje zemlje, sa svog salaša!?“, po bunjevački, revoltirano i inayijski, priča nam Milan dok „trga“ stajnjak-đubar ispod tri predivna nonijus konja, koji ržu u štalama Matarića.

„Treba da idem u Nemačku da budem nekom sluga umesto da sam gazda na svome? Jel mi fali nešto ovde, jesam gladan, žedan, šta li.... je li lošiji je život u Somboru neg’ u Frankfurtu u nekoj baraki, treba žena da mi menja pelene tamošnjim starcima...“

Tako pitanjima ovaj mladi čovek odgovara na pitanje da li je ikad pomislio da sreću u životu potraži negde daleko.

Prostiru se Matarići taman koliko su široki, koliko im žuljevite ruke urade i zarade, jer se rada makar nisu nikad plašili, niti od njega sakrivali.

„Nisu to neki novci, danas je ovako, sutra onako, ali živi se normalno“, ubeđen je Milan u ispravnost svoje odluke da očevinu i dedovinu ne napušta.

„Moj baba i ja tridesetak hektara ziratne zemlje obrađujemo, što naših, što u zakupu od države i arendi, pune štale junica, teladi, 18 muznih krava dnevno preko 200 litara mleka daju, od mlekara Preradovića iz Svilojeva laktofriz je tu, čovek pedantno plati šta preuzme, pa šta mi treba više.“

Dok priča, Milan ne prekida rad, jer za neki veći divan nema vremena, proleće je, za paora inokosnog vreme kad je svaki dan kratak. Jesenas su Matarići posejali i lucerku i žita, nekoliko dana pre naše posete i seme srpskih hibrida kukurza je u njihovom parčetu sveta, njihovom delu atara našlo put svoj do plodne bačke zemlje, neće faliti ni suncokreta ni soje...

„Ima posla svaki dan na salašu, ali ima i vremena za uživanje u ovoj lepoti, u osunčanom prolećnom i letnjem jutru, u blagorodnoj jesenjoj kiši ili zimskoj toploti paorske peći“, pomalo je i pesnički nastrojen Milan, koji je dobar deo tinejyerskog i mladićkog doba proveo i u ovdašnjem Gradskom kulturno-umetničkom društvu „Ravangrad“.

„Evo onomad smo i novi, paradni, beli fijaker u Pivnicama kupili, njime sam sa mojim babom, materom i kumom i u prosidbu Milice u Čičove išao, da se zna kad salašari na salaš po mladu dolaze...“

Ne bez razloga, ponosan je Milan Matarić na ono što njegova čestita porodica stvara. Kaže, ubeđen je da je više takvih kao on, tvrdoglavih u nameri da u vlastitoj rodnoj zemlji ostaju, da rade makar toliko koliko u pustoj Alemaniji, svima bi u ovoj našoj lepoj Srbiji i Vojvodini bolje bilo.

Tekst i foto: Milić Miljenović