Богата историја Бачке Паланке изненађује и житеље

Но, за то време агилни мештани Старе, Нове и Немачке Паланке, иако насељени готово на периферији Хабзбуршке монархије, нису хтели заостајати за метрополама, па су, истина с извесним закашњењем, пратили архитектонске стилове тог дела Европе. Опстало је до данас у центру двадесетак репрезентативних јавних здања, елитних вила, али и индустријских објеката, од којих су неки чак и из 18. века.

Воле Паланчанини и да се сеире како су мимо света, па најстарије здање није, као у другим „нормалним“ варошима, ниједна од цркава – Православна Рођења Светог Јована Крститеља завршена је 1783. а Римокатоличка Безгрешног зачећа Девице Марије наредне године – нити школа, већ Магацин државног дуванског монопола, који, иако сазидан 1776. и данас одолева времену. (Канда се и онда прво мислило на пороке, а за касније остављало покајање под сводовима храмова.) Моћној вишеспратној згради знатног габарита, бочни зидови се завршавају монументалним барокним забатима, а врата и прозори с оковима упућују на епоху раног барока, што објекат чини јединственим у Србији. Мада је имала сасвим профану намену, ни лепота није занемаривана. „Дуванкооп“, актуелни власник, ту је дуго откупљивао дуван а поврће сортирао, паковао и чувао, али од пре неколико година ту се гаје шампињони, уз помоћ клима-уређаја.

Од индустријских објеката сачувани су парни млин из 1880, житни магацин и сушара за хмељ (својевремено колоквијално звана Холандија) подигнута нешто касније, али је изгорела век касније. Већ деценијама представља опасност за пролазнике, а за прве комшије представља ругло које као да је пре неки дан бомбардовано. Нико да одлучи да ли да се руши или се исплати поправљати га. Истина, ваљало би од темеља.

У просперитетној вароши развијене привреде имућни грађани су, нарочито од краја 19. века до Великог рата, зидали себи репрезентативне домове, с удобним по белосветским стандардима опремљеним ентеријерима. Одавно су (неки и више пута) мењали власнике. Иначе, неке су, у међувремену, аутентично реконструисане, али има и оних које су девастиране, делимично порушене или углавном неспретно и несрећно дограђиване.  

Тако се предшколска установа „Младост“ сместила у приземницу велепоседника Лудвига Рајса, која потиче с почетка прошлог века, као и вила Линденшмит. Праву палату саградили су Карло Ресели и син му Отмар, у духу еклектике с јаким утицајем касне мађарске сецесије. Није заостао ни Карлов брат Леополд, који се настанио у оближњој једноспратници, али се Бела, један од синова, иначе шаховски велемајстор, после Другог светског рата морао иселити из родитељског дома.

У Хаговој кући је сада редакција локалног листа „Недељне новине“, док  осмољетка „Свети Сава“ ради у згради бившег Женског клостера.

Некад је кућа др Оскара Брукнера била претворена у ортопедски санаторијум, а дом др Едуарда Илга неко време коришћен је као диспанзер за плућне болести, да би се касније ту скрасила библиотека „Вељко Петровић“.

Грађанска школа, архитектонски конципирана под утицајем историцизма, у којој је сада смештена поставка Музеја града, усељена је 1903, а лане је потпуно обновљена и заблистала старим сјајем.

С почетка прошлог века потичу естетски вредни објекти у Главној улици. Један је био намењен Српској банци, коју је након банкрота 1924.  купила Хрватска штедионица, а пред Други светски рат власник фабрике „Меркур“ Георг Ајзенхут, син славног сликара Франца Ајзенхута, најпознатијег по монументалном делу „Битка код Сенте“. Данас је ту седиште компаније „Нектар“.

Док је у многим деловима Старог континента сведеност модерне, лишене китњастих детаља и украса по фасадама, прихватана споро, тешко и с великом одбојношћу, она се баш лепо примила међу Паланчанима отвореним за новотарије, па су у том стилу пројекте за своје куће наручили рецимо, адвокат Димитријевић, затим Франц и Магдалена Бост, у Узаној улици др Рајтер (сада ту ради Музичка школа), те др Андрија Дембица, чији дом су историчари уметности уврстили у сам врх војвођанске неимарске баштине тога доба.

Милош Суџум