Bogata istorija Bačke Palanke iznenađuje i žitelje

No, za to vreme agilni meštani Stare, Nove i Nemačke Palanke, iako naseljeni gotovo na periferiji Habzburške monarhije, nisu hteli zaostajati za metropolama, pa su, istina s izvesnim zakašnjenjem, pratili arhitektonske stilove tog dela Evrope. Opstalo je do danas u centru dvadesetak reprezentativnih javnih zdanja, elitnih vila, ali i industrijskih objekata, od kojih su neki čak i iz 18. veka.

Vole Palančanini i da se seire kako su mimo sveta, pa najstarije zdanje nije, kao u drugim „normalnim“ varošima, nijedna od crkava – Pravoslavna Rođenja Svetog Jovana Krstitelja završena je 1783. a Rimokatolička Bezgrešnog začeća Device Marije naredne godine – niti škola, već Magacin državnog duvanskog monopola, koji, iako sazidan 1776. i danas odoleva vremenu. (Kanda se i onda prvo mislilo na poroke, a za kasnije ostavljalo pokajanje pod svodovima hramova.) Moćnoj višespratnoj zgradi znatnog gabarita, bočni zidovi se završavaju monumentalnim baroknim zabatima, a vrata i prozori s okovima upućuju na epohu ranog baroka, što objekat čini jedinstvenim u Srbiji. Mada je imala sasvim profanu namenu, ni lepota nije zanemarivana. „Duvankoop“, aktuelni vlasnik, tu je dugo otkupljivao duvan a povrće sortirao, pakovao i čuvao, ali od pre nekoliko godina tu se gaje šampinjoni, uz pomoć klima-uređaja.

Od industrijskih objekata sačuvani su parni mlin iz 1880, žitni magacin i sušara za hmelj (svojevremeno kolokvijalno zvana Holandija) podignuta nešto kasnije, ali je izgorela vek kasnije. Već decenijama predstavlja opasnost za prolaznike, a za prve komšije predstavlja ruglo koje kao da je pre neki dan bombardovano. Niko da odluči da li da se ruši ili se isplati popravljati ga. Istina, valjalo bi od temelja.

U prosperitetnoj varoši razvijene privrede imućni građani su, naročito od kraja 19. veka do Velikog rata, zidali sebi reprezentativne domove, s udobnim po belosvetskim standardima opremljenim enterijerima. Odavno su (neki i više puta) menjali vlasnike. Inače, neke su, u međuvremenu, autentično rekonstruisane, ali ima i onih koje su devastirane, delimično porušene ili uglavnom nespretno i nesrećno dograđivane.  

Tako se predškolska ustanova „Mladost“ smestila u prizemnicu veleposednika Ludviga Rajsa, koja potiče s početka prošlog veka, kao i vila Lindenšmit. Pravu palatu sagradili su Karlo Reseli i sin mu Otmar, u duhu eklektike s jakim uticajem kasne mađarske secesije. Nije zaostao ni Karlov brat Leopold, koji se nastanio u obližnjoj jednospratnici, ali se Bela, jedan od sinova, inače šahovski velemajstor, posle Drugog svetskog rata morao iseliti iz roditeljskog doma.

U Hagovoj kući je sada redakcija lokalnog lista „Nedeljne novine“, dok  osmoljetka „Sveti Sava“ radi u zgradi bivšeg Ženskog klostera.

Nekad je kuća dr Oskara Bruknera bila pretvorena u ortopedski sanatorijum, a dom dr Eduarda Ilga neko vreme korišćen je kao dispanzer za plućne bolesti, da bi se kasnije tu skrasila biblioteka „Veljko Petrović“.

Građanska škola, arhitektonski koncipirana pod uticajem istoricizma, u kojoj je sada smeštena postavka Muzeja grada, useljena je 1903, a lane je potpuno obnovljena i zablistala starim sjajem.

S početka prošlog veka potiču estetski vredni objekti u Glavnoj ulici. Jedan je bio namenjen Srpskoj banci, koju je nakon bankrota 1924.  kupila Hrvatska štedionica, a pred Drugi svetski rat vlasnik fabrike „Merkur“ Georg Ajzenhut, sin slavnog slikara Franca Ajzenhuta, najpoznatijeg po monumentalnom delu „Bitka kod Sente“. Danas je tu sedište kompanije „Nektar“.

Dok je u mnogim delovima Starog kontinenta svedenost moderne, lišene kitnjastih detalja i ukrasa po fasadama, prihvatana sporo, teško i s velikom odbojnošću, ona se baš lepo primila među Palančanima otvorenim za novotarije, pa su u tom stilu projekte za svoje kuće naručili recimo, advokat Dimitrijević, zatim Franc i Magdalena Bost, u Uzanoj ulici dr Rajter (sada tu radi Muzička škola), te dr Andrija Dembica, čiji dom su istoričari umetnosti uvrstili u sam vrh vojvođanske neimarske baštine toga doba.

Miloš Sudžum