БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ:Немановци и Пејићеви салаши: Нема Чваркова и Шиловићке али звук клавира још одјекује салашима

Према последњем попису имају 311 становника смештена у 64 куће. Немановци су настали шездесетих година прошлог века када су се ту доселили радници из јужне Србије који су добили посао на оближњем Институту за ратарство и повртарство. Назив насеља мештани објашњавају јужњачким говором који су се њихови преци правдали због неплаћених рачуна у овдашњим продавницама и кафанама.

Десетогодишња борба мештана Немановаца да спрече проширење и прерастање постојеће градске депоније у регионалну, некако је остала „испод радара“ за еколошка питања иначе заинтересоване јавности. Да би оправдали кршење законски одређене „минималне удаљености депоније од 500 метара од насељеног подручја где стално бораве људи“, градски урбанисти, у другом – „коригованом“ пројекту регионалне депоније, раздаљину од свега 280 метара између регулационе линије будуће регионалне депоније и насеља Немановци, правдају тако што су Немановце прогласили „скупом индивидуалних кућа“, а не насељем.

Живот у сенци депоније сигурно није лак. Док пролазим кроз једину улицу у месту уочавам да има луксузних вила али и сиромашних кућа у којима очигледно живе скупљачи секундарних сировина. То се може закључити по ономе што се у двориштима и испред тих кућа налази. Тако на једном "гробљу пољопривредних машина" затичем и фијакер са немачким регистарским таблицама (!) који је ко зна којим путевима стигао у Немановце и само чека да га неко купи, префарба и постави као украс испред своје куће или ресторана. На једној од бандера у селу рода је свила гнездо што мештанима улива веру да - још има наде за Немановце.

После Немановаца прелазите пругу и улазите у за ове крајеве изненађујуће пошумљену зону Пејићевих салаша. Пејићи су у овај део Војводине дошли са Косова око 1670. Али на регионалну славу су морали да чекају три и по века све док се пре 11 година није појавио архиватор из хумористичке серије "Државни посао" - Ђорђе Чварков, његова баба, фрау Шиловићка и господин Живан. Када сам нешто касније Јохану Валрабенштајну у Бачком Јарку испричао како сам из једне куће на Пејићевим салашима у суботње јутро чуо звук клавира, он ми је рекао: "Није то ништа, испричаћу ти како је једног од житеља Пејићевих салаша - убио клавир!"

Наиме, једна жена је шездесетих година прошлог века купила клавир и желела је да га смести у родитељску кућу на Пејићевим салашима. Њен отац је узео коњску запрегу "на федер" како би транспортовао масовни музички инструмент. Тих дана купио је нову, младу кобилу која је на путу угледала краву везану у јарку, уплашила се, кренула у назад и оборила кола са товаром. Клавир је пао на кочијаша - оца власнице - и убио га на лицу места.

Зграда Месне заједнице Пејићеви салаши тренутно се обнавља а дечије игралиште испред ње у суботње преподне било је потпуно пусто, деца су или још спавала или више нема ко да се ту игра. Вандали који се представљају као навијачи ишарали су таблу на теретани на отвореном коју је донирао Град Нови Сад. Иначе, поменута зграда датира из 1911. и задужбина је Петра Пејића Диде чија слика заузима високо место на зиду у канцеларији Месне заједнице. До седамдесетих година у њој је била школа а када се она због малог броја деце затворила, преостали малишани са Пејићевих салаша морају да путују на наставу у Нови Сад.

Данас Пејићеви салаши немају ни вртић ни школу. Док је постојала из ње су, причају мештани, изашли - један доктор наука, два лекара и многи други стручњаци. Аутобус иде за Нови Сад пет пута дневно, па ко закасни на онај први у 6.45 после мора да чека три сата на следећи. Последњи аутобус из града за Пејићеве салаше је у девет увече. Од пре осам година насеље има водоводну мрежу…

За седам дана читајте узбудљиву исповест Јохана Валрабенштајна из Бачког Јарка или "Јоце Швабе" како га у селу зову - потомка једине немачке породице којој је било дозвољено да после Другог светског рата остане у овом месту.

Роберт Чобан