BICIKLOM KROZ VOJVODINU:Nemanovci i Pejićevi salaši: Nema Čvarkova i Šilovićke ali zvuk klavira još odjekuje salašima

Prema poslednjem popisu imaju 311 stanovnika smeštena u 64 kuće. Nemanovci su nastali šezdesetih godina prošlog veka kada su se tu doselili radnici iz južne Srbije koji su dobili posao na obližnjem Institutu za ratarstvo i povrtarstvo. Naziv naselja meštani objašnjavaju južnjačkim govorom koji su se njihovi preci pravdali zbog neplaćenih računa u ovdašnjim prodavnicama i kafanama.

Desetogodišnja borba meštana Nemanovaca da spreče proširenje i prerastanje postojeće gradske deponije u regionalnu, nekako je ostala „ispod radara“ za ekološka pitanja inače zainteresovane javnosti. Da bi opravdali kršenje zakonski određene „minimalne udaljenosti deponije od 500 metara od naseljenog područja gde stalno borave ljudi“, gradski urbanisti, u drugom – „korigovanom“ projektu regionalne deponije, razdaljinu od svega 280 metara između regulacione linije buduće regionalne deponije i naselja Nemanovci, pravdaju tako što su Nemanovce proglasili „skupom individualnih kuća“, a ne naseljem.

Život u senci deponije sigurno nije lak. Dok prolazim kroz jedinu ulicu u mestu uočavam da ima luksuznih vila ali i siromašnih kuća u kojima očigledno žive skupljači sekundarnih sirovina. To se može zaključiti po onome što se u dvorištima i ispred tih kuća nalazi. Tako na jednom "groblju poljoprivrednih mašina" zatičem i fijaker sa nemačkim registarskim tablicama (!) koji je ko zna kojim putevima stigao u Nemanovce i samo čeka da ga neko kupi, prefarba i postavi kao ukras ispred svoje kuće ili restorana. Na jednoj od bandera u selu roda je svila gnezdo što meštanima uliva veru da - još ima nade za Nemanovce.

Posle Nemanovaca prelazite prugu i ulazite u za ove krajeve iznenađujuće pošumljenu zonu Pejićevih salaša. Pejići su u ovaj deo Vojvodine došli sa Kosova oko 1670. Ali na regionalnu slavu su morali da čekaju tri i po veka sve dok se pre 11 godina nije pojavio arhivator iz humorističke serije "Državni posao" - Đorđe Čvarkov, njegova baba, frau Šilovićka i gospodin Živan. Kada sam nešto kasnije Johanu Valrabenštajnu u Bačkom Jarku ispričao kako sam iz jedne kuće na Pejićevim salašima u subotnje jutro čuo zvuk klavira, on mi je rekao: "Nije to ništa, ispričaću ti kako je jednog od žitelja Pejićevih salaša - ubio klavir!"

Naime, jedna žena je šezdesetih godina prošlog veka kupila klavir i želela je da ga smesti u roditeljsku kuću na Pejićevim salašima. Njen otac je uzeo konjsku zapregu "na feder" kako bi transportovao masovni muzički instrument. Tih dana kupio je novu, mladu kobilu koja je na putu ugledala kravu vezanu u jarku, uplašila se, krenula u nazad i oborila kola sa tovarom. Klavir je pao na kočijaša - oca vlasnice - i ubio ga na licu mesta.

Zgrada Mesne zajednice Pejićevi salaši trenutno se obnavlja a dečije igralište ispred nje u subotnje prepodne bilo je potpuno pusto, deca su ili još spavala ili više nema ko da se tu igra. Vandali koji se predstavljaju kao navijači išarali su tablu na teretani na otvorenom koju je donirao Grad Novi Sad. Inače, pomenuta zgrada datira iz 1911. i zadužbina je Petra Pejića Dide čija slika zauzima visoko mesto na zidu u kancelariji Mesne zajednice. Do sedamdesetih godina u njoj je bila škola a kada se ona zbog malog broja dece zatvorila, preostali mališani sa Pejićevih salaša moraju da putuju na nastavu u Novi Sad.

Danas Pejićevi salaši nemaju ni vrtić ni školu. Dok je postojala iz nje su, pričaju meštani, izašli - jedan doktor nauka, dva lekara i mnogi drugi stručnjaci. Autobus ide za Novi Sad pet puta dnevno, pa ko zakasni na onaj prvi u 6.45 posle mora da čeka tri sata na sledeći. Poslednji autobus iz grada za Pejićeve salaše je u devet uveče. Od pre osam godina naselje ima vodovodnu mrežu…

Za sedam dana čitajte uzbudljivu ispovest Johana Valrabenštajna iz Bačkog Jarka ili "Joce Švabe" kako ga u selu zovu - potomka jedine nemačke porodice kojoj je bilo dozvoljeno da posle Drugog svetskog rata ostane u ovom mestu.

Robert Čoban