БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Оџаци, Бачки Грачац, Бачки Брестовац и Крушчић

Једини који има право да се зове “оџачким сладоледом” је онај који у посластичарници “Киви” производи Мухарем, најмлађи од браће Минири. Остала двојица исто праве одличан сладолед али је Мухарем први регистровао “робну марку”. Њихов прадеда био је пре скоро 150 година посластичар код Бајлонијеве пијаце у Београду. Радњу је наследио деда, који је преселио посао у Кикинду и Нови Бечеј, а његов син се доселио у Оџаке 1961.

Браћа Минири су раширила посао по другим местима у Војводини тако да данас њихов сладолед можете да пробате још у Сомбору и Апатину.

Оџачани воле да кажу да је после уништавања читаве привреде, текстилне индустрије, „Пољостроја“, млекаре која је правила чувене сиреве, једини бренд који је остао - сладолед породице Минири. Пробали смо га - заиста је нешто посебно, кремаст, са доста млека а опет није тежак! Велика препорука свима који бар пролазе кроз Оџаке.

Римокатоличка црква арханђела Михаила у Оџацима подигнута је у периоду од 1818. до 1821. и својом монументалношћу сведочи о томе колико су Оџаци били богато место у то време. Данашња црква је саграђена на месту старије цркве из друге половине 18. века и рад је зидара Јохана Шмауса из Апатина. Посебно је декоративна главна фасада са три торња, средњим вишим од бочних, и класицистички решеним средишњим делом, где се над главним улазом налази запис на латинском језику о посвети храма арханђелу Михаилу. Унутрашњост светилишта и бочних просторија уз њега, хор, олтари и предикаоница, су архитектонски и скулпторски раскошно обрађени. Поред слободних скулптура, уз светилиште су изведене бојене и позлаћене рељефне представе у дрвету на предикаоници и на балкону хора. На главном олтару је слика арханђела Михаила како пробада сотону, рад Јозефа Пешкиа из 1834. Слике на олтарима потичу из прве и друге половине 19. века, међу којима је и једна слика Светог Тројства, рад бечког мајстора Полака, копија по Рубенсу…

Снежана Лучар, директорка Техничке школе у Оџацима дочекује нас са двојицом сарадника на трему некадашње Ертлове виле у којој је данас смештена ова образовна институција. У самој сецесијској вили која у ентеријеру има елемената ар декоа убачених између два рата - није пуно тога остало из времена “Највећег сина Оџака” како су овде звали индустријалца Јохана Ертла: паркет, део плочица у тоалетима, једно огледало, каса, сецесијски прозори и неколико лустера. Школа је лепо уређена, види се да је води домаћинска рука искусне жене. У централној сали доминира слика Станка Зубовића са партизанском тематиком. У дворишту хлад прави огромна липа поред које се налази стари бунар. Недавно их је посетила 90-годишња унука Јохана Ертла, рођена у овој вили и била је пријатно изненађена како се кућа одржава обзиром на чињеницу да је већина сличних двораца и летњиковаца у Војводини у доста лошем стању.

Школи је за санацију зграде од стране Републике одобрен износ од око милион еура, али су радови одложени због короне и надају се да ће ове године почети.

Јохан Ертл (Оџаци, 1882 - Оџаци, 1922) био је немачки

рговац, велепоседник, индустријалац оснивач Фабрике ужарије и канапа у Оџацима и посланик у Скупштини Краљевине СХС. На његову раскошну биографију скренуо ми је пажњу Владимир Стојановић, хроничар историје Оџака.

Јохан Ертл долази из породице подунавских Шваба који су се доселили у Оџаке за време немачке колонизације 1755. Јоханов отац Франц већ се бавио производњом кудеље. Први покушај стварања фабрике са Питером Ориолтом уследио је након што је Јохан 1900. отишао у Сегедин. У току трговачког пута Јохан је пролазио кроз Сегедин и видео је фабрику која се бави прерадом кудеље, и покушао је да направи огранак у Оџацима, међутим то му није пошло за руком.

1907. са својим оцем успешно отвара Фабрику ужарије и канапа по угледу на фабрику у Сегедину. Од почетних 200 радника фабрика се брзо развија и већ 1929. достиже цифру од 880 запослених. Временом производња се шири па се осим ужади производе и јутани теписи, а од 1933. и вунена и свилена тканина. Фабрика је постала највећа фабрика те врсте у региону, а у Оџацима се између два светска рата одређивала цена кудеље за Европу. У кругу кудељаре налазила су се два отворена базена и спортски терени који су били на располагању радницима фабрике. Снежана Лучар, директорка Техничке школе која се налази у Ертловој вили - испричала нам је како се сећа да су се мештани Оџака све до седамдесетих година прошлог века купали у тим базенима. Базени, спортски терени, као и сама фабрика са десне стране пута на излазу ка Бачком Грачацу - данас су у рушевинама.

Са леве стране пута, између Оџака и Бачког Грачаца 2011. откривен је спомен-крст за 212 убијених подунавских Шваба. Стрељање су 25. новембра 1944. извршили припадници партизанске војске. Тог дана су стрељани мушкарци-цивили из Филипова, данашњег Бачког Грачаца, а међу њима је било и малолетника. Испод крста су уклесана имена свих жртава које се налазе у три одвојене масовне гробнице. Злочин је утолико већи јер је била реч о цивилима који се за разлику од већине осталих нису повукли са немачком војском верујући да нису ништа криви и да им се ништа неће догодити. Преостало немачко становништво које је сачекало партизане и Црвену армију углавном је интернирано у логоре по Војводини…

Настављамо даље и са главног пута скрећемо у Бачки Брестовац.

Према попису из 2011. у селу је живело 2.819 становника (према попису из 2002. било је 3.469 становника). У месту постоје православна и католичка црква, половину становника чине Срби старосеодеоци а у куће Немаца који су овде живели до 1944. годину дана касније су насељени колонисти из Лике. У центру места, преко пута Ватрогасног дома паркиран је партизански авион (у време пробоја Сремског фронта овде је био партизански аеродром) а поред дечијег игралишта је инфо-табла на српском и руском (?) о историјату села. Ту је и споменик погинулим совјетским пилотима.

На зиду продавнице налази се мурал Душану Влаисављевићу Џиксију мештанину којег је пре година дана са девет убода ножем (један у леђа а потом осам у стомак) убио комшија Горан Тирагић (54). Након свирепог убиства, Тирагић је леш бацио у септичку јаму. Откривен је пар дана касније. Три месеца после, Тирагићева ћерка објавила је пост на Фејсбуку који је додатно распирио страсти у селу: “Не кривим те оче! Не кривим те што си спасао свој живот! Хвала ти што си се борио као лав да спасеш себе и не оставиш нас! Хвала ти Боже што си био уз њега и дао му снаге, јер ипак си ти тај који одлучујеш - написала је Тирагићева ћерка Мирјана. Као у роману “Хладокрвно убиство” Трумана Капотеа - мала сеоска заједница још увек трауматично проживљава овај трагични догађај.

Прелепа барокна православна црква у Бачком Брестовцу је подигнута 1744. и сведочи о три века дугом постојању Срба на овим просторима. Црква је посвећена Св. апостолима Петру и Павлу. Бачки Брестовац је једно од ретких села у Војводини у којима више нема Немаца а да је “преживела” њихова црква и да се налази у доста добром стању.

Према информацијама са интернета, у овом селу је, 12. септембра 2018, обележено 200 година од изградње немачке цркве Имена Блажене девице Марије. Свечану свету мису на немачком језику предводио је свештеник Карољ Орчик из места Адорјан у Бачкој. Свечану мису је песмом увеличао хор из Суботице уз пратњу на оргуљама свештеника Габора Дробина, уз присуство чланова Кармелског Световног реда Сомбор, Антона Бецка, председника Удружења Немаца „Герхард” из Сомбора, других верника и ходочасника… Касније ми је једна пријатељица јавила да се кључ од цркве налази код Штефана Штамфера (89), који живи у истој улици, питајте за њега па ако га пронађете имаћете прилике да је погледате изнутра…

Имена Мартин Гаџ и Thiеl Матџас и даље стоје на фасадама кућа својих некадашњих домаћина, нови власници Личани досељени после Другог светског рата их лепо одржавају. Јово Орлић је пак 1945. пожурио да своје име стави изнад ајнфурт капије куће у коју се уселио али његови потомци очигледно нису уложили исти напор у то да је одржавају па кућа стоји потпуно оронуле фасаде и полупаних прозора.

У селу данас живе још само две немачке породице - Штанфер и Ценцијус.

Враћамо се назад до раскрснице од које пут лево води ка Крушчићу. Успут стајемо да се освежимо код двојице гостољубивих радника станице за наводњавање поседа Земљорадничке задруге “Агролика”.

Крушчић је према попису из 2011. имао 1.852 становника (према попису из 2002. било је 2.353 становника). Поред месне заједнице и месне канцеларије село има и пошту, амбуланту, апотеку, библиотеку, једну основну школу — „Вељко Влаховић“, предшколску установу “Бамби” — одељење “Вртуљак”, Дом културе “Крушчић”, Дом Културе

“Кошут Лајош“, Добровољно ватрогасно друштво, ветеринарску службу и фудбалски стадион. После рата су уместо Немаца овде досељени Црногорци а име Вепровац је

променило у Крушчић по народном хероју Вукману Крушчићу кога су четници Павла Ђуришића 1942. на превару ухватили и убили. “Споменик победи” са његовом бистом налази се у центру села. Данас у Крушчићу живи 32% Црногораца, 31% Срба, 11% Мађара, 6% Украјинаца, 4% Русина, 3% Хрвата...

Према попису из 2011. у Оџацима је живело је 9.021 становника. У некада већински немачко место после Другог светског рата досељени су колонисти са југа Србије. Када данас прођете кроз Оџаке - поред великог броја још увек сачуваних старих немачких кућа али и неких које делују потпуно напуштено у очи упадају бројни мурали који су своје место нашли на фасадама готово свих зграда из периода социјализма. Најсвежији је онај посвећен Алберту Ахсарбековичу Андијеву који је био је руски добровољац и снајпериста у 549. моторизованој бригади Приштинског корпуса Војске Југославије за време рата на Косову и Метохији и НАТО агресије на Југославију 1999. као и учесник сукоба у Македонији 2001. Алберт је преминуо од короне у болници у Батајници у априлу ове године…

Преко целог главног пута разапет је транспарент који латиничним жутим словима на црвеној површини најављује “Црногорско културно љето”. Шалимо се како никог нема на улицама, можда због великих врућина, локални Црногорци тек предвече изађу из кућа.

Испред једне од кућа - два мала топа! Јесу ли Црногорци или нису?

Све улице имају натписе на три језика, главни шор и даље носи име Маршала Тита а у њему се налази и споменик Светом Флоријану, заштитнику ватрогасаца као подсећање на велики пожар који је 1868. уништио пола села.

Римокатоличка Црква Светог Стефана у Крушчићу са крстом на којем стоји напис на три језика (српском, немачком и мађарском) који је посвећен Немцима који су живели у овом селу до 1944. године. На изласку из места према Руском Крстуру налази се крст са неколико сачуваних споменика са некадашњег немачког гробља.

Роберт Чобан