БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Надаљ (3): Из пепела рођено ново село

Сокаци се секу под правим углом попут њујоршких улица и авенија. Али то је „нови Надаљ”. Стари је заједно са суседним Надашем - спаљен и потпуно уништен почетком 18. века. Село Надаљ се први пут помиње у писаним изворима 1543. као обвезник приреза. У исто време и у истом спису, спомиње се и насеље Надаш, такође као обвезник приреза. Први Надаљ, претеча данашњег села, налазио се поред десне обале Великог бачког канала и друма Турија – Бачко Градиште. У Војној граници, која је основана 1701. Надаљ је у почетку војнички припадао Чуругу, а од 1809. са Госпођинцима чини заједничку компанију.

У Ракоцијевој буни, која је трајала од 1703. до 1711. уништени су и први Надаљ (вероватно средином октобра 1705.) и насеље Надаш. Наиме, кад је Панонска низија потпуно ослобођена од Турака Карловачким миром 1699. Мађарска није добила очекивану независност, већ је постала део Хабзбуршке монархије са седиштем у Бечу. Ференц Ракоци подиже устанак за ослобађање Мађара од аустријске власти и неколико пута позива на своју страну и Србе, али се они нису хтели побунити против цара од којег су добили „привилегије” и државе у коју су тек избегли од Турака. Аустријски цар је тада користио и Србе за гушење овог устанка, због чега су Ракоцијеви војници извршили одмазду над српским становништвом. Из извештаја једног генерала Ракоцију, сазнајемо да је његова „војска све до петроварадинских шанчева посекла све Србе и сва места и сво благо у прах претворила.” Већина Срба је била распоређена дуже реке Тисе спремна за сукоб са Турцима који су још држали Банат, па нису очекивали да ће их иза леђа напасти Ракоцијева војска. Тако су Надаљ и Надаш претворени у пустаре на којима се тек после 100 година подигао садашњи Надаљ.

У пролеће 1800. пред шајкашким мајором бароном Ароном Станисављевићем ударен је колац на средини будућег насеља. На том месту, у центру села - данас се налази крст. Насељавање кметова на пустару Надаљ одобрено је 19. септембра 1801. Већ исте године подељени су плацеви и почела је изградња кућа. Већина нових Надаљчана дошла је из Чиба (данашњег Челарева) пошто је Државна комора продала село мађарском велепосланику Марфију. Први командант села био је стражмештер Деда Ђулинац, први парох - поп Теодор Георгијевић (Ђорђевић) и први учитељ Никола Кешански.

У Револуцији 1848/49. и рату против мађарских хонведа Надаљ је заузимао стратешки важан положај као део одбрамбеног система „Србобран“, пошто се налазио између Сентомаша (Србобран) и Фелдвара (Бачко Градиште). Шајкаши из Надаља су учествовали у биткама за Сентомаш током јуна, августа и септембра 1848. Међутим, након четврте битке код Сентомаша (3. априла 1849.) мађарска војска је ушла у село и спалила га.

Након завршетка револуције, Надаљ и Шајкашки батаљон су укључени у састав Војводства Србије и Тамишког Баната али су остали под посебном војном управом. Наредбом Фрање Јосфиа од 9. јуна 1872. укинут је Шајкашки батаљон, а законом из 1873. је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније.

Број становника Надаља је растао током друге половине 19. века. Према попису из 1880. то је по свему српско место у којем 1.820 душа: 1673 Срба, 36 Мађара, 37 Немаца, а број осталих је 74.

Међу знамените Надаљчане свакако треба убројити Стевана Сурдучког (1792-1884), команданта Шајкашког батаљона за време Револуције 1848/49. године. Рођен је 1792. у Чибу (Челареву) од оца Трифуна и мајке Јованке, рођене Костић из Бегеча. После двогодишњег курса у Винковцима, 1812. године произведен је за каплара и распоређен у Петроварадинску регименту. Јануара 1815. унапређен је за подофицира и оженио се, а већ априла је упућен на фронт у Немачку (доба Наполеонових ратова). Служио је у саставу једне понтоњерске јединице која је постављала мост на реци Рајни. Овде је унапређен за стражмештера. По завршетку рата (1815), његова јединица је Дунавом допловила до Пеште. Пошто се Дунав заледио, пут је наставила усиљеним маршем преко Суботице до Јарка, где је сазнао да му је жена умрла.

Револуционарна 1848. затекла га је са службом у Ђурђеву. Међу првим шајкашким официрима Сурдучки се прикључио српском покрету, добио чин пуковника народне војске и био постављен за команданта Шајкашког батаљона и целе Бачке. На његов предлог је у Сентомашу изграђено утврђење Србобран које је касније дало име целом насељу. Учествовао је у одбрани Сентомаша и Фелдвара (Бачког Градишта), као и у оба напада на Темерин заједно са Ђорђем Стратимировићем. После Револуције службовао је у Бечу где се и пензионисао. Умро је у Новом Саду маја 1884. а сахрањен на Алмашком гробљу.

За крај, прича о Јовану Кешанском, академском сликару и иконописцу који је рођен у Надаљу 22. децембра 1879. од оца Кирила и мајке Љубице, рођене Мушицки из Ђурђева, чији су преци били у сродству са песником и владиком Лукијаном Мушицким. Основну школу Кешански је завршио у Надаљу. Већ тада су учитељи запазили његову даровитост, нарочито када је самостално нацртао Марка Краљевића, Милоша Обилића и Мусу Кесеџију. Гимназију је похађао у Врбасу и Новом Саду. Завршио је Уметничку академију у Минхену. Једно време је био и на студијама у Паризу, а затим је путовао по Италији ради проучавања сликарства. Извесно време је живео у Новом Саду, а пред Први светски рат је радио у једном атељеу у Бечу. После Првог светског рата био је подбележник у Надаљу, а затим професор у србобранској и чачанској гимназији. Последње године живота провео је у Надаљу, где је умро и сахрањен маја 1940.

Кешански је један од последњих војвођанских иконографа. Његово дело су иконостаси православних цркава у Ђурђеву и Надаљу, бројни портрети појединих личности, као и пејзажи из Војводине и Далмације.

Током 1816. године место је задесила велика поплава, након чега је све до Револуције 1848/49. село напредовало, нарочито у погледу сточарства.

До градње садашње православне цркве, служба се прво изводила у једној импровизованој тршчари годину дана, па дуже време у школској згради саграђеној од черпића. На црквеном своду (који дели олтар од солеје) је (1893) писало да је градња цркве трајала између 24/12. априла 1811. и 27/15. августа 1813. Богомоља је освештана 12. децембра (30. новембра) 1813. на дан Св. Андрије Првозваног.

Апила 1849. после битке код Сентомаша, Надаљчани су у паници побегли из села које је тада спаљено. Тада је изгорела и црква: олтар, столови, прозори, кров и горњи део торња. После успостављеног мира, избеглице су се вратиле у опостошено село. Пред црквом су нашли сагореле делове иконостаса. Црква је одмах очишћена, уместо иконостаса било је застрто платно, а нешто касније постављена је дашчана олтарска преграда са неколико икона.

Иконостас у Ђурђеву је најобимније дело Кешанског и састоји се од 23 иконе. На иконостасу надаљске цркве Кешански је израдио 18 икона, затим иконе у Богородичином и владичанском трону, као и слике на своду цркве. Од свих ових икона најимпресивније делује Мајка Божија у Богородичином трону. Као модел за ову слику послужила му је једна сеоска лепотица која је умрла као девојка. То је једно од најбољих остварења Кешанског. Истичу се још Тајна вечера, Сретење Господње, Рођење Христово, Преображење и Васкрсење.

Према попису из 2022. Надаљ има 1.804 становника што је најмањи број житеља у протеклих 150 година (1880. било их је 1820).

Нешто оптимизма у будућност Надаља уноси оглас на табли у центру села на којем на српском и мађарском пише: „Купујем кућу до 15.000 еура”. Јер, обично се на огласним таблама по војвођанским селима куће нуде.

Роберт Чобан