Бициклом кроз Војводину: Доњи Товарник и Огар

У прошлости су домаћинства која су имала више свиња, а недовољно мушких чланова, узимала свињара, који им је чувао свиње. Свињар се погађао да чува свиње од Ђурђевдана до Митровдана и он је све ово време боравио у шуми са свињама. За свињара је у шуми подизана колиба у којој је он ноћио и склањао се од невремена. Колибе су грађене од дрвета, коља и прућа, малтерисане блатом и плевом. Биле су кружне основе, покривене сламом или трском, а на кровној конструкцији (о слемену) на дрвеној куки (котлењачи) висио је котао или гвоздењак за спремање хране. Колеба је имала само једну просторију са отвореним огњиштем и она је свињарима била кухиња, дневна соба, спаваоница, али и остава за храну за животиње.

Православна црква у Доњем Товарнику се први пут спомиње у 16. веку у доба Турске владавине, када је у месту забележено 17 домова. Прва православна црква је саграђена 1754. од плетера, друга 1797. од дрвета, са кровом од дасака, а трећа је грађена између 1807–1813. у готском стилу, радили су познати мајстори: зидар Матијас Шмит, тесар Јаков Вехтер, лимар Фердинанд Хендел и бравар Кристијан Клуг.

Црква, стара више од једног века, оштећена је у Другом светском рату а потпуно је срушена 1949. што представља веома редак случај у нашим крајевима. Наиме, у то време често су рушене синагоге а срушено је и неколико протестантских и католичких цркава у селима у којима су до 1944. већински живели Немци. Међутим, редак је случај да је после 2. светског рата срушена православна црква и то у селу које је готово потпуно насељено српским живљем. Са тим у вези је још један куриозитет - у Доњем Товарнику је саграђена нова православна црква и то за време социјализма. Наиме, на прсте једне руке могу се набројати православне цркве саграђене у Војводини између 1944. и 1990.

У Доњем Товарнику сваког 20. августа обележава се дан када су 1942. усташе ухапсиле и у логоре одвеле 115 Товарничана старости од 16 до 50 година. Све ухапшене усташе су пребијале и мучиле у митровачкој казнионици. Већина Товарничана је потом пуштена кућама, али 35 мушкараца није преживело...

Хроника огарског гробља

Хроника огарског гробља забележила би тужну причу младог оца кога је прошле године однела корона. На полеђини гроба је његова слика како вози фијакер. Ту је гроб ромског младића Саше Балиновића кога је када је дошао на одсуство аутомобилом погазио друг у центру села. На камену стоје речи: “Драги бог је тако тео, па ми друга заслепео. Оста мајка, отац чека свога Сашу са центра!”

Ту је и споменик славном Аксентију Стојишићу и његовој последњој жени Загорки (две је сахранио пре ње). На једном споменику видимо сећање на једну Деспину и једног Сабита који су се волели без обзира на крст и полумесец поред њихових фотографија. Пажњу привлачи и гроб дрвосече који је толико волео свој посао па је тражио на му на гроб уклешу слику “Штил“ моторне тестере...

У знак сећања на жртве фашистичког терора, на спомен обележје у Доњем Товарнику, венце сваке године положи и Милан Станимировић, који је имао 10 година када су усташе одвеле његовог оца.

Према речима Милана Станимировића, тог дана је општински добошар необично рано прошао селом, позвавши све одрасле мушкарце да дођу у порту ради важног обавештења, а ко се не одазове, биће стрељан на лицу места.

„Стајао сам испред општине и гледао како одводе мог оца Жарка заједно са осталима, тада нисам знао да га гледам последњи пут”, прича Милан Станимировић, који данас живи у Штитару крај Шапца.

Истога дана када и у Доњем Товарнику, извршено је масовно хапшење мушкараца и у суседном Огару. Ухапшено је 50 мушкараца, од којих је 26 стрељано. Парк у центру села у којем је ово спомен-обележје је изузетно лепо одржаван са уредно покошеном травом и пуно расцветалих мушкатли.

У Огар је највећа атрација Етно-кућа која потиче из друге половине 18. века и једна је од најстаријих кућа у Срему. Зграда је саграђена у бондручној конструкцији (скелетна конструкција од дрвених греда), са испуном од плетера (пруће, блато, плева, слама…) и зидовима обложеним лепком (блато са плевом). На улазу у кућу се налази мали трем из којег се иде у све три просторије: собе са стране и кухињу у средини. Основа куће није уобичајено правоугаона, јер је спољашњи зид кухиње померен у поље и добијен је део који се у Срему зове кућер. У кухињи је сачуван отворени oyak, као и зидани штедњак. Богатство породице огледало се у употреби тада ретког кровног материјала – бибер-црепа, а посебну вредност кући даје богата обрада уличног забата. Дочекују нас Слађана Мијалчић, жена која одржава кућу и Светлана Милошевић, комшиница из куће поред.

Последњи власник куће, који је и живео у њој је био Аксентије Стојшић, а његова сестричина, Драгица Алексић, рођена 1929. чува успомене на породичну причу.

Некада давно дошла су три брата из голетне Лике. Населили су се у плодном Срему, због обиља обрадиве земље, пашњака, шума... Скућили су се у Огару и живели у данашњој Етно-кући. Најстарији се звао Цвеја, он је био достојанствен, умерен, честит, вредан и поштен домаћин. Друга двојица – поштени и вредни, такође, али напрасне и kavgayijskе нарави, међусобно су се свађали и једном приликом је брат на брата дигао руку.

После одслужења казне најмлађи брат је наставио суживот са Цвејом... али авај, зла коб га није напуштала. Био је наочит, свиђао се женама, често и туђим. Једном приликом се од љубавнице није вратио кући. Убиле су га комшије – Милетини.

У кући је остао само Цвеја. Оженио се честитом девојком из Голубинаца – Станом. Цвеја и Стана су изродили двоје деце: Аксентија и Милену. Године су пролазиле, деца одрастала...сељачка мука је одводила и Цвеју и Аксентија све ближе флаши. Пропили су се и несугласице у кући су бивале све чешће.

Милена је побегла од свега тога у Обреж. Удала се од 17 година и изродила петоро деце (Драгицу, Верицу, Јелицу, Николу и Славка).

Аксентије је био прави боем, волео је жене, кафане, “коцку. Једном приликом су га родитељи одпремили, са 60 утовљених свиња – “браова”, што би Сремци рекли, у Загреб да их прода. Аксентије се из Загреба није враћао две недеље, нити је гласа од себе слао. Родитељи су се уплашили да га је неко убио и опљачкао. Њиховој забринутости и туги није било краја, све док треће недеље по одласку није послао депешу у којој моли да му се достави који динар у Загреб, како би могао да се врати кући. Сав новац је потрошио у овом граду, пуном изазова – лепих жена, кафана и коцкарница.

Аксентије се женио три пута и све три своје жене је надживео. Из првог брака има две ћерке: Анђелку и Миловину. „Развео се, јер је био бећар!“ прича његова сестричина, бака-Драгица, присећајући се, са сузом у очима, своје породичне историје по мајчиној, Милениној, линији.

Друга Аксентијева жена – Загорка, била је из Добринаца. Поштовала је и волела његову фамилију и само речима хвале, бака-Драгица говори о њој. Умрла је рано.

Трећа Аксентијева жена била је комшиница „изакуће“ како се присећа наша саговорница. И њу је Аксентије надживео. Ћерке су му у ратним годинама „отишле у партизане“, затим су обе почеле нови живот у Суботици. Ретко су долазиле. Када се Аксентије разболео, замолиле су своју сестру од тетке, бака-Драгицу да преузме бригу о њему и о његовој кући.

Аксентије је волео своју кућу, није хтео из ње докле год је могао сам. Када је пао у кревет, бака-Драгица га је одвела у свој дом и бринула о њему до последњег часа…

Данас је Аксентијев кућерак незаобилазни туристички локалитет општине Пећинци. Посетиоци су одушевљени архитектуром ове куће; великим травнатим двориштем; негованим цвећем; највећим, у општине, родиним гнездом - на оџаку; али и овом породичном причом.

-Када чујете мелодију и речи чувене тамбурашке песме ‘Има један кућерак у Срему‘, сетите се општине Пећинци, Огара и Аксентија, јер она можда пева управо о овом кућерку и људима који су живели у њему - каже Љубица Бошковић, директорка Туристичке организације Пећинаца.

Прва православна црква посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја у Огару подигнута је средином 18. века.

Друга је 1797. сазидана у византијском стилу, од чврстог материјала. Иконостас је 1814. начинио дрворезбар Марко Вујатовић, а 1826. осликао Димитрије Лазаревић. Позлатили су га Константин Лекић и Теодор Дрезмановић. Свети храм је обнављан 1892. и 1914. Тада је реконструисан звоник, позлаћена јабука и постављен црквени сат.

Огар се први пут помиње 1570. у турском пописном дефтеру sanyaka Срема. У том периоду припадао је нахији Купиник. После протеривања Турака припада земунском властелинству а 1745. припојено је Војној граници.

У Првом светском рату због помагања српској војсци током Сремске офанзиве аустроугарска казнена експедиција је из освете спалила село, а Србе су интернирали у Славонију. Они се у Огар враћају тек 1916.

Током Другог светског рата број становника се смањио за трећину, а у борбама је погинуло 110 људи из села. Међу погинулима је и народни херој Душан Јерковић.

Од 2017. у Огару се крајем септембра одржава ,,Курзовина фест“, манифестација у част кукуруза, који је у овом крају једна од основних пољопривредних култура.

Роберт Чобан