Biciklom kroz Vojvodinu: Donji Tovarnik i Ogar

U prošlosti su domaćinstva koja su imala više svinja, a nedovoljno muških članova, uzimala svinjara, koji im je čuvao svinje. Svinjar se pogađao da čuva svinje od Đurđevdana do Mitrovdana i on je sve ovo vreme boravio u šumi sa svinjama. Za svinjara je u šumi podizana koliba u kojoj je on noćio i sklanjao se od nevremena. Kolibe su građene od drveta, kolja i pruća, malterisane blatom i plevom. Bile su kružne osnove, pokrivene slamom ili trskom, a na krovnoj konstrukciji (o slemenu) na drvenoj kuki (kotlenjači) visio je kotao ili gvozdenjak za spremanje hrane. Koleba je imala samo jednu prostoriju sa otvorenim ognjištem i ona je svinjarima bila kuhinja, dnevna soba, spavaonica, ali i ostava za hranu za životinje.

Pravoslavna crkva u Donjem Tovarniku se prvi put spominje u 16. veku u doba Turske vladavine, kada je u mestu zabeleženo 17 domova. Prva pravoslavna crkva je sagrađena 1754. od pletera, druga 1797. od drveta, sa krovom od dasaka, a treća je građena između 1807–1813. u gotskom stilu, radili su poznati majstori: zidar Matijas Šmit, tesar Jakov Vehter, limar Ferdinand Hendel i bravar Kristijan Klug.

Crkva, stara više od jednog veka, oštećena je u Drugom svetskom ratu a potpuno je srušena 1949. što predstavlja veoma redak slučaj u našim krajevima. Naime, u to vreme često su rušene sinagoge a srušeno je i nekoliko protestantskih i katoličkih crkava u selima u kojima su do 1944. većinski živeli Nemci. Međutim, redak je slučaj da je posle 2. svetskog rata srušena pravoslavna crkva i to u selu koje je gotovo potpuno naseljeno srpskim življem. Sa tim u vezi je još jedan kuriozitet - u Donjem Tovarniku je sagrađena nova pravoslavna crkva i to za vreme socijalizma. Naime, na prste jedne ruke mogu se nabrojati pravoslavne crkve sagrađene u Vojvodini između 1944. i 1990.

U Donjem Tovarniku svakog 20. avgusta obeležava se dan kada su 1942. ustaše uhapsile i u logore odvele 115 Tovarničana starosti od 16 do 50 godina. Sve uhapšene ustaše su prebijale i mučile u mitrovačkoj kaznionici. Većina Tovarničana je potom puštena kućama, ali 35 muškaraca nije preživelo...

Hronika ogarskog groblja

Hronika ogarskog groblja zabeležila bi tužnu priču mladog oca koga je prošle godine odnela korona. Na poleđini groba je njegova slika kako vozi fijaker. Tu je grob romskog mladića Saše Balinovića koga je kada je došao na odsustvo automobilom pogazio drug u centru sela. Na kamenu stoje reči: “Dragi bog je tako teo, pa mi druga zaslepeo. Osta majka, otac čeka svoga Sašu sa centra!”

Tu je i spomenik slavnom Aksentiju Stojišiću i njegovoj poslednjoj ženi Zagorki (dve je sahranio pre nje). Na jednom spomeniku vidimo sećanje na jednu Despinu i jednog Sabita koji su se voleli bez obzira na krst i polumesec pored njihovih fotografija. Pažnju privlači i grob drvoseče koji je toliko voleo svoj posao pa je tražio na mu na grob uklešu sliku “Štil“ motorne testere...

U znak sećanja na žrtve fašističkog terora, na spomen obeležje u Donjem Tovarniku, vence svake godine položi i Milan Stanimirović, koji je imao 10 godina kada su ustaše odvele njegovog oca.

Prema rečima Milana Stanimirovića, tog dana je opštinski dobošar neobično rano prošao selom, pozvavši sve odrasle muškarce da dođu u portu radi važnog obaveštenja, a ko se ne odazove, biće streljan na licu mesta.

„Stajao sam ispred opštine i gledao kako odvode mog oca Žarka zajedno sa ostalima, tada nisam znao da ga gledam poslednji put”, priča Milan Stanimirović, koji danas živi u Štitaru kraj Šapca.

Istoga dana kada i u Donjem Tovarniku, izvršeno je masovno hapšenje muškaraca i u susednom Ogaru. Uhapšeno je 50 muškaraca, od kojih je 26 streljano. Park u centru sela u kojem je ovo spomen-obeležje je izuzetno lepo održavan sa uredno pokošenom travom i puno rascvetalih muškatli.

U Ogar je najveća atracija Etno-kuća koja potiče iz druge polovine 18. veka i jedna je od najstarijih kuća u Sremu. Zgrada je sagrađena u bondručnoj konstrukciji (skeletna konstrukcija od drvenih greda), sa ispunom od pletera (pruće, blato, pleva, slama…) i zidovima obloženim lepkom (blato sa plevom). Na ulazu u kuću se nalazi mali trem iz kojeg se ide u sve tri prostorije: sobe sa strane i kuhinju u sredini. Osnova kuće nije uobičajeno pravougaona, jer je spoljašnji zid kuhinje pomeren u polje i dobijen je deo koji se u Sremu zove kućer. U kuhinji je sačuvan otvoreni oyak, kao i zidani štednjak. Bogatstvo porodice ogledalo se u upotrebi tada retkog krovnog materijala – biber-crepa, a posebnu vrednost kući daje bogata obrada uličnog zabata. Dočekuju nas Slađana Mijalčić, žena koja održava kuću i Svetlana Milošević, komšinica iz kuće pored.

Poslednji vlasnik kuće, koji je i živeo u njoj je bio Aksentije Stojšić, a njegova sestričina, Dragica Aleksić, rođena 1929. čuva uspomene na porodičnu priču.

Nekada davno došla su tri brata iz goletne Like. Naselili su se u plodnom Sremu, zbog obilja obradive zemlje, pašnjaka, šuma... Skućili su se u Ogaru i živeli u današnjoj Etno-kući. Najstariji se zvao Cveja, on je bio dostojanstven, umeren, čestit, vredan i pošten domaćin. Druga dvojica – pošteni i vredni, takođe, ali naprasne i kavgayijske naravi, međusobno su se svađali i jednom prilikom je brat na brata digao ruku.

Posle odsluženja kazne najmlađi brat je nastavio suživot sa Cvejom... ali avaj, zla kob ga nije napuštala. Bio je naočit, sviđao se ženama, često i tuđim. Jednom prilikom se od ljubavnice nije vratio kući. Ubile su ga komšije – Miletini.

U kući je ostao samo Cveja. Oženio se čestitom devojkom iz Golubinaca – Stanom. Cveja i Stana su izrodili dvoje dece: Aksentija i Milenu. Godine su prolazile, deca odrastala...seljačka muka je odvodila i Cveju i Aksentija sve bliže flaši. Propili su se i nesuglasice u kući su bivale sve češće.

Milena je pobegla od svega toga u Obrež. Udala se od 17 godina i izrodila petoro dece (Dragicu, Vericu, Jelicu, Nikolu i Slavka).

Aksentije je bio pravi boem, voleo je žene, kafane, “kocku. Jednom prilikom su ga roditelji odpremili, sa 60 utovljenih svinja – “braova”, što bi Sremci rekli, u Zagreb da ih proda. Aksentije se iz Zagreba nije vraćao dve nedelje, niti je glasa od sebe slao. Roditelji su se uplašili da ga je neko ubio i opljačkao. Njihovoj zabrinutosti i tugi nije bilo kraja, sve dok treće nedelje po odlasku nije poslao depešu u kojoj moli da mu se dostavi koji dinar u Zagreb, kako bi mogao da se vrati kući. Sav novac je potrošio u ovom gradu, punom izazova – lepih žena, kafana i kockarnica.

Aksentije se ženio tri puta i sve tri svoje žene je nadživeo. Iz prvog braka ima dve ćerke: Anđelku i Milovinu. „Razveo se, jer je bio bećar!“ priča njegova sestričina, baka-Dragica, prisećajući se, sa suzom u očima, svoje porodične istorije po majčinoj, Mileninoj, liniji.

Druga Aksentijeva žena – Zagorka, bila je iz Dobrinaca. Poštovala je i volela njegovu familiju i samo rečima hvale, baka-Dragica govori o njoj. Umrla je rano.

Treća Aksentijeva žena bila je komšinica „izakuće“ kako se priseća naša sagovornica. I nju je Aksentije nadživeo. Ćerke su mu u ratnim godinama „otišle u partizane“, zatim su obe počele novi život u Subotici. Retko su dolazile. Kada se Aksentije razboleo, zamolile su svoju sestru od tetke, baka-Dragicu da preuzme brigu o njemu i o njegovoj kući.

Aksentije je voleo svoju kuću, nije hteo iz nje dokle god je mogao sam. Kada je pao u krevet, baka-Dragica ga je odvela u svoj dom i brinula o njemu do poslednjeg časa…

Danas je Aksentijev kućerak nezaobilazni turistički lokalitet opštine Pećinci. Posetioci su oduševljeni arhitekturom ove kuće; velikim travnatim dvorištem; negovanim cvećem; najvećim, u opštine, rodinim gnezdom - na odžaku; ali i ovom porodičnom pričom.

-Kada čujete melodiju i reči čuvene tamburaške pesme ‘Ima jedan kućerak u Sremu‘, setite se opštine Pećinci, Ogara i Aksentija, jer ona možda peva upravo o ovom kućerku i ljudima koji su živeli u njemu - kaže Ljubica Bošković, direktorka Turističke organizacije Pećinaca.

Prva pravoslavna crkva posvećena Prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja u Ogaru podignuta je sredinom 18. veka.

Druga je 1797. sazidana u vizantijskom stilu, od čvrstog materijala. Ikonostas je 1814. načinio drvorezbar Marko Vujatović, a 1826. oslikao Dimitrije Lazarević. Pozlatili su ga Konstantin Lekić i Teodor Drezmanović. Sveti hram je obnavljan 1892. i 1914. Tada je rekonstruisan zvonik, pozlaćena jabuka i postavljen crkveni sat.

Ogar se prvi put pominje 1570. u turskom popisnom defteru sanyaka Srema. U tom periodu pripadao je nahiji Kupinik. Posle proterivanja Turaka pripada zemunskom vlastelinstvu a 1745. pripojeno je Vojnoj granici.

U Prvom svetskom ratu zbog pomaganja srpskoj vojsci tokom Sremske ofanzive austrougarska kaznena ekspedicija je iz osvete spalila selo, a Srbe su internirali u Slavoniju. Oni se u Ogar vraćaju tek 1916.

Tokom Drugog svetskog rata broj stanovnika se smanjio za trećinu, a u borbama je poginulo 110 ljudi iz sela. Među poginulima je i narodni heroj Dušan Jerković.

Od 2017. u Ogaru se krajem septembra održava ,,Kurzovina fest“, manifestacija u čast kukuruza, koji je u ovom kraju jedna od osnovnih poljoprivrednih kultura.

Robert Čoban