БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЦРВЕНКА (2) У станичној кафани браћа Хорн свирала харфу

У селу живе 22 нације. У матичну књигу венчаних годишње се уписује око 90 бракова. Када погледате национану припадност венчаних видите да има много мешаних бракова, на пример: Хрват - Украјинка, Чех - Српкиња, Грк - Мађарица..ја сам Хрватица а муж ми је Црногорац!”, овако почиње документарац “Велика породица” у продукцији “Загреб филма” из средине шездесетих година који можете да нађете на YouTube.

Док ручамо у ресторану “Стара кудељара” у оближњој Кули сабирамо утиске са прве вожње бицикла кроз Црвенку и околна села са Веском Паскашом, власником ресторана и легендом овог краја као и нашим домаћинима Александром Арваијем и Владимиром Станковићем, директором Туристичке организације општине Кула. Наши саговорници нам потврђују наводе из документарног филма о Црвенки као правој “ризници народа”.

Следећи саговорник у филму је Александар, Јевреј по националности и радник Југословенске лутрије који продаје лозове испред Фабрике шећера у Црквенки баш тог дана када се дели плата. Испред месне школе аутори филма анкетирају две девојчице, првој је тата Србин а мајка Немица, другој отац Мађар а мајка Српкиња. После камера иде до канала на којем пеца Мађар Ласло Варга, па до Марка Јововића који се представља као “барјактар бивше црногорске војске, 82. године стар” и креће да свира на гуслама. Томаж Горнек је Словенац који је дошао из Црне Горе где је дуго живео, па потомак једног Белог Руса, Македонац, Румун, Словакиња, Албанац, Немац, Пољак, Украјинац... Камера је снимила и индицент после недељне игранке у Дому културе када су се неколицина младића потукла због девојака. 

Свакако најзанимљивији јунаци документарца су браћа Стеван и Јожеф Хорн, пореклом египатски Јевреји који су више од педесет година у кафани преко пута Железничке станице свирали харфе. Надреална сцена два средовечна мушкарца који у кафани свирају свако своју харфу нешто је што је данас немогуће видети не само код нас, него вероватно нигде више у овом делу Европе. У Црвенки је, ето, било могуће до пре само пола века. Прича се да су када су браћа Хорн умрла - харфе положене са њима у гроб.

Славу овог места широм Југославије али и Европе проносио је деценијама Рукометни клуб “Црвенка” који је основан још 1952. при Друштву за телесно васпитање „Партизан“, а 1953. је регистрован у рукометни клуб и почео да се такмичи. 

“Црвенка” по први пут обезбеђује улазак у Прву лигу Југославије 1965. године, преко квалификационог турнира у Ријеци, а већ 1967. осваја Куп Југославије (што је поновила и 1988. г), а 1969. постаје првак Југославије. 

Највећи успех у европским такмичењима “Црвенка” је постигла у сезони 1969/70. када је стигла до полуфинала Купа европских шампиона, где је поражена од “Динама” из Берлина укупним резултатом 20:19.

Данас је Рукометни клуб “Црвенка Јафа” сенка старе славе овог спорта у селу а такмичи се у Б Суперлиги Србије Север-Центар…

Обишли смо постамент на који је приликом реконструције центра места 2015/2016. планирано да буде постављена статуа “Рукометаш”, чиме је требало да ода признање генерацијама спортиста који су прославили Црвенку. Међутим, то се из недостатка средстава а касније и интересовања није догодило. 

Протекле деценије довеле су до нових сеоба и промена у структури становништва Црвенке али су трагови некадашње етничке шароликости остали. Тако поред већинских Срба у селу које према подацима Пописа из 2022. има 7.232 становника, поред већинских Срба живе још и: Црногорци (348), Мађари (289), Хрвати (80), Украјинци (46), Македонци (40), Русини (39), Југословени (31), Немци (20), Роми (19), Руси (10)...

За разлику од већине других варошица у Покрајини Црвенка је успела да сачува добар део своје индустрије - једна од три преживеле војвођанске шећеране налази се у овом месту, ту је и чувена индустрија кондиторских производа „Јафа” као и мања фабрика сточне хране. И поред тога, Црвенка није успела да избегне негативне демографске трендове који прате готово сва места у Војводини (осим Новог Сада) - у протеклих 20 година број становника је пао за чак 28% - са 10.163 (попис из 2002) на 7.232 (попис из 2022). Другу бициклистичку туру у Црвенки настављамо обиласком њених богомоља

. Испред римокатоличке цркве Срца Исусовог чекају нас Александар Арваји и Инге Фукс, ћерка чувеног доктора Еугена Фукса о којој сам писао у првом делу приче о Црвенки. Храм је саграђен 1898, споља доста запуштен, фасади је преко потребна обнова - али је унутрашњост цркве веома лепо одржавана.  Инге нам каже како се немачки у цркви данас чује само на Божић када она запева “Тиху ноћ” на матерњем језику.

Пре Другог светског рата у Црквенки су у центру места, једна преко пута друге стајале Евангеличка и Реформатска црква, у обе су у највећем броју одлазили овдашњи Немци. Обе су после 1945. срушене.

Нешто даље, у истој Улици Маршала Тита, само са друге стране пута налази се и Храм Светог Саве. Испред богомоље дочекује нас љубазни свештеник Радован Маљковић. Показује нам цркву која је саграђена деведесетих година од прилога верника. 

Листамо црквене књиге у којима се уочава занимљива појава да су до пре десетак година већина крштених била одрасла лица која су рођена у социјализму у атеистичким породицама па су онда деведесетих и двехиљадитих пожелела да и званично узму православну веру.

За седам дана на овом месту читајте трећи и последњи део приче о овом месту - “хронику црвеначког гробља”, причу о Петру Егнеру, рођеном Црвенчанину који је био управник логора “Старо Сајмиште” у Другом светском рату, крив за смрт преко 17.000 затвореника као и о томе какве су везе чувеног мађарског песника Миклоша Раднотија са Црвенком.

Роберт Чобан