Би­ци­клом кроз Вој­во­ди­ну: Шај­каш и Ђур­ђе­во

То­ме је нај­ви­ше до­при­не­ла чи­ње­ни­ца да се на­ла­зи све­га три ки­ло­ме­тра од ауто­пу­та. Пре­ма по­след­њем по­пи­су 2011. се­ло је има­ло 4.374 ста­нов­ни­ка од че­га су 96% би­ли Ср­би.

Атар Шај­ка­ша био је на­се­љен од дав­ни­на што по­ка­зу­ју број­ни ар­хе­о­ло­шки тра­го­ви, по­себ­но келт­ска на­ла­зи­шта. У пи­са­ним из­во­ри­ма Шај­каш, тач­ни­је: Сен­ти­ван (ка­ко се та­да звао), пр­ви пут се по­ми­ње 1254. и то као на­се­ље са утвр­ђе­њем у по­се­ду из­ве­сног вла­сте­ли­на Сен­ти­ва­њи­ја. По­сле је по­сед пре­ла­зио из ру­ке у ру­ку, али је на­зив Сен­ти­ван оста­јао. Пе­дант­ни тур­ски хро­ни­ча­ри су 1554. Сен­ти­ван еви­ден­ти­ра­ли као “за­се­лак у ти­тел­ској на­хи­ји са 8 ку­ћа”, а по­том го­то­ва два ве­ка се о овом на­се­љу не зна ни­шта. Тек 1731. по­ми­ње се Ма­ли Сен­ти­ван и то по­во­дом јед­ног спо­ра са ко­виљ­ским гра­ни­ча­ри­ма. Од 1768. до раз­во­ја­че­ња 1873. Сен­ти­ван је био у окви­ру Шај­ка­шког ба­та­љо­на. Та­да ме­сто до­би­ја из­глед ур­ба­ног на­се­ља са две цр­кве у цен­тру, две шко­ле, оп­шти­ном, же­ле­знич­ком ста­ни­цом… У пр­вој по­ло­ви­ни 20 ве­ка, Сен­ти­ван до­би­ја и пр­ве ин­ду­стриј­ске по­го­не - млин и ци­гла­ну, а исто­вре­ме­но, до­би­ја и име ко­је и да­нас но­си.

Све до кра­ја Дру­гог свет­ског ра­та Шај­каш се из­да­ле­ка пре­по­зна­вао по сво­ја два цр­кве­на зво­ни­ка: пра­во­слав­не цр­кве ко­ја и да­нас по­сто­ји и еван­ге­ли­стич­ке (не­мач­ке) цр­кве ко­ја је сру­ше­на, а на­ла­зи­ла се на ме­сту да­на­шње Здрав­стве­не ста­ни­це.

Па­ро­хиј­ска Цр­ква Св. Ди­ми­три­ја на­ла­зи се на нај­леп­шој ло­ка­ци­ји у цен­тру на­се­ља, по­ред рас­кр­шћа за Ти­тел, Но­ви Сад и Мо­шо­рин, та­ко да је са свих стра­на из­ло­же­на по­гле­ду про­ла­зни­ка.

Пр­ва по­зна­та цр­ква на­ла­зи­ла се у дво­ри­шту да­на­шњег па­ро­хиј­ског ста­на, али је она 1818. би­ла то­ли­ко до­тра­ја­ла да је пре­ти­ла опа­сност да се сру­ши. Да­на­шња цр­ква гра­ђе­на је од 1818. до 1821. Стра­да­ла је за вре­ме вој­них опе­ра­ци­ја у Ре­во­лу­ци­ји 1848/9. па је по­но­во об­но­вље­на. То­рањ из­над са­то­ва за­вр­ша­вао се пи­ра­ми­дом по­кри­ве­ном обич­ним пле­хом обо­је­ним цр­ве­ном бо­јом. То­ком Пр­вог свет­ског ра­та зво­ник је до­био да­на­шњи из­глед са по­зла­ће­ним кр­стом на вр­ху.

Уну­тра­шњост хра­ма по­све­ће­ног Све­том Ди­ми­три­ју ни­је та­ко ре­пре­зен­та­тив­на као спо­ља­шност. Пр­ви ико­но­стас имао је са­мо че­ти­ри ико­не, рад чу­ве­ног срп­ског сли­ка­ра Ди­ми­три­ја Авра­мо­ви­ћа, ро­ђе­ног у Шај­ка­шу, а ко­ји је осли­као и Са­бор­ну цр­кву у Бе­о­гра­ду. Пре­ра­на смрт спре­чи­ла га је да осли­ка ико­но­стас у свом род­ном се­лу…

Но­ви ико­но­стас ура­дио је 1924. у срп­ско-ру­ском сти­лу Бо­жи­дар Је­ре­мић, а зво­на су ку­пље­на у Но­вом Са­ду од зво­но­ли­је Д. Јо­ва­но­ви­ћа, јер су ста­ра зво­на аустро­у­га­ри у Пр­вом свет­ском ра­ту пре­то­пи­ли у то­по­ве.

На боч­ном зи­ду цр­кве на­ла­зи се пло­ча са фо­то­гра­фи­јом на ко­јој пи­ше:

Слав­ко Д. Зе­ле­ни­ка, ва­зду­хо­плов­ни по­руч­ник, ро­ђен 11.09.1916. у При­је­до­ру (Бо­сна) по­ги­нуо са два сво­ја дру­га у бор­ба­ма из­над се­ла Шај­каш 6. апри­ла 1941.

Са Же­ле­знич­ке ста­ни­це у Шај­ка­шу про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на не по­ла­зе пут­нич­ки во­зо­ви али је про­те­кле три го­ди­не од ка­ко се пра­ви пру­га Бе­о­град - Но­ви Сад, ов­де нео­бич­но жи­во. На­и­ме, сав те­рет­ни же­ле­знич­ки са­о­бра­ћај на ре­ла­ци­ји Бе­о­град - Бу­дим­пе­шта са­да про­ла­зи ову­да ру­том Бе­о­рад - Пан­че­во - Ор­ло­ват - Ти­тел - Шај­каш - Но­ви Сад - Су­бо­ти­ца...

Шеф ста­ни­це и скрет­ни­чар ка­жу да оста­не­мо још ко­ји ми­нут јер ће "уско­ро воз из Ви­ло­ва" па да га сли­ка­мо. Жу­ри­ли смо на ру­чак у Жа­баљ и ни­смо га са­че­ка­ли.

Од из­ла­за из Шај­ка­ша до ула­за у Ђур­ђе­во де­ли нас са­мо че­ти­ри ки­ло­ме­тра. На ула­зу у се­ло до­че­ку­је нас дво­је­зич­на та­бла - на срп­ском и ру­син­ском.

Пр­ва цр­ква на ко­ју на­и­ла­зи­мо је ру­син­ски гр­ко­ка­то­лич­ки храм по­све­ћен Ро­ђе­њу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це чи­ја је град­ња за­по­че­ла у про­ле­ће 1900. а већ кра­јем исте го­ди­не на пра­зник Св. Ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла, та­да­шњи Кри­же­вач­ки вла­ди­ка Ју­лиј Дро­го­бец­киј је оба­вио чин осве­ће­ња но­ве „Ма­ло­го­спо­јин­ске“ цр­кве. Ико­но­стас је по­ста­вљен пар го­ди­на на­кон за­вр­шет­ка из­град­ње цр­кве, ме­ђу­тим ни­је по­зна­то ко је аутор ико­на. У па­ро­хиј­ској Хро­ни­ци по­сто­ји са­мо по­да­так, да су ико­не ра­ђе­не у Сло­вач­кој. Гр­ко­ка­то­лич­ки храм кра­се и 16 но­вих по­ста­вље­них ико­нич­них ви­тра­жа, рад све­ште­ни­ка Ми­ха­и­ла Хо­ло­шња­ја, чи­ја је тех­нич­ка ре­а­ли­за­ци­ја оба­вље­на у по­зна­том сом­бор­ском ате­љеу „Ста­ни­шић“.

Цр­ква је би­ла от­кљу­ча­на што је пра­ва рет­кост да­нас у Вој­во­ди­ни па смо мо­гли опу­ште­но да раз­гле­да­мо ње­ну уну­тра­шњост, чак сам се по­пео и на кор. Ка­да сам по­сле на ули­ци ре­као јед­ној же­ни да је баш ле­по што је цр­ква от­кљу­ча­на, од­го­во­ри­ла ми је: "Ми се ов­де не пла­ши­мо ло­по­ва, на­род је у Ђур­ђе­ву по­штен!"

Ис­пред Ру­син­ског му­зе­ја у Ђур­ђе­ву од пре го­ди­ну да­на сто­ји би­ста Ја­со­на Ја­ше Ба­ко­ва (1906—1974) на ко­јој се на­ла­зе и олим­пиј­ски кру­го­ви. Пи­там исту мла­ду же­ну о ко­ме је реч: "То је олим­пи­јац ро­дом из Ђур­ђе­ва! И ми Ру­си­ни до не­дав­но ни­смо мно­го зна­ли о ње­му!"

Ба­ков је бив­ши ју­го­сло­вен­ски атлет­ски ре­пре­зен­та­ти­вац у пе­ри­о­ду од 1934. до 1948. Так­ми­чио се у ско­ку мот­ком. Пре ра­та је био члан АК Ју­го­сла­ви­је из Бе­о­гра­да, а по­сле ра­та АК Ру­ски Кр­стур.

Ја­ша Ба­ков је ро­ђен 9. де­цем­бра 1906. у Ђур­ђе­ву у ру­син­ској по­ро­ди­ци. Отац му је 1914. по­ги­нуо у ра­ту. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном ме­сту. Гим­на­зи­ју је по­ха­ђао у Зре­ња­ни­ну (та­да­шњем Ве­ли­ком Беч­ке­ре­ку) и Но­вом Са­ду.

По на­го­во­ру сво­је мај­ке и де­де, ко­ји је био по­јац, од­ла­зи у Рим и упи­су­је се на Те­о­ло­шки фа­кул­тет. Ме­ђу­тим, уско­ро на­пу­шта Рим и упи­су­је се на Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду, гру­па ју­го­сло­вен­ска књи­жев­ност, срп­ско­хр­ват­ски је­зик и фран­цу­ски је­зик, где је ди­пло­ми­рао 1934. Био је три пу­та пр­вак Ју­го­сла­ви­је у ско­ку мот­ком 1934. (3,30 м), 1937. (3,50 м), 1947 (3,70 м).

Уче­ство­вао је на Лет­њим олим­пиј­ским игра­ма 1936. у Бер­ли­ну, где се ско­ком од 3,70 м. по­ста­вио др­жав­ни ре­корд, али се ни­је ус­пео ква­ли­фи­ко­ва­ти у фи­на­ле. По­де­лио је 26. ме­сто. Лич­ни ре­корд 3,75 м по­сти­гао је 1937.

Ја­ша Ба­ков је је­дан од пи­о­ни­ра атле­ти­ке у Ру­ском Кр­сту­ру, где је по за­вр­шет­ку так­ми­чар­ске ка­ри­је­ре, као тре­нер сво­ја ис­ку­ства пре­но­сио на мла­де ге­не­ра­ци­је. По­сле Ја­ши­не смр­ти тра­ди­ци­о­нал­не спорт­ске игре Ру­си­на но­се ње­го­во име.

Сти­же­мо и до пра­во­слав­не Цр­кве Све­тог Ваз­не­се­ња у Ђур­ђе­ву о чи­јој го­ди­ни град­ње по­сто­је раз­ли­чи­ти по­да­ци. Пре­ма из­ве­шта­ју про­те Јо­ва­на Ра­ји­ћа из 1803. Ђур­ђе­во још ни­је има­ло из­гра­ђе­ну цр­кву па су бо­го­слу­же­ња слу­же­на у стра­жар­ни­ци. Са дру­ге стра­не, у Ле­то­пи­су срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у Ђур­ђе­ву као го­ди­на ње­не из­град­ње на­во­ди се 1802.

Што се ти­че екс­те­ри­је­ра цр­кве у Ђур­ђе­ву зна се да је она би­ла ду­жи­не 28м, ши­ри­не 8,5 м, а то­рањ је био ви­сок 22,7 м. Цр­ква је гра­ђе­на од до­брог ма­те­ри­ја­ла, у ба­рок­ном је сти­лу, са вит­ким и еле­гант­ним зво­ни­ком на за­па­ду. Јед­но зво­но на цр­кви је из 1821, дру­го из 1837, а тре­ће из 1822. По сво­јој ар­хи­тек­ту­ри, ка­ко по екс­те­ри­је­ру та­ко и по ен­те­ри­је­ру, то је би­ла нај­леп­ша пра­во­слав­на цр­ква не са­мо на под­руч­ју Шај­ка­шког ба­та­љо­на, већ и јед­на од нај­леп­ших се­о­ских цр­ка­ва у це­лом сла­вон­ском гра­ни­чар­ском под­руч­ју.

Не­ма до­вољ­но по­да­та­ка о ен­те­ри­је­ру ове цр­кве и о ње­ном пр­во­бит­ном ико­но­ста­су, али је он ве­ро­ват­но по­сто­јао и до Ре­во­лу­ци­је 1848-1849. ка­да је уни­штен. На­кон ре­во­лу­ци­је по­че­ла је об­но­ва цр­кве­ног ен­те­ри­је­ра. Та­да је цр­кве­на оп­шти­на скло­пи­ла уго­вор са ду­бо­ре­сцем Јо­ва­ном По­по­ви­ћем, ко­ме је по­ве­ре­на из­ра­да ико­но­ста­са.

У цен­тру Ђур­ђе­ва ис­пред ле­по окре­че­не згра­де шко­ле, на­ла­зи се спо­ме­ник жр­тва­ма ра­ци­је 1942. го­ди­не, рад Јо­ва­на Сол­да­то­ви­ћа. На спо­ме­ни­ку се на­ла­зе име­на ви­ше сто­ти­на жр­та­ва овог је­зи­вог зло­чи­на ма­ђар­ских фа­ши­ста ко­ји је тог ја­ну­а­ра 1942. од­нео го­то­во 10% ста­нов­ни­штва се­ла - 340 жр­та­ва, углав­ном Ср­ба и Је­вре­ја. Ме­ђу њи­ма и за­стра­шу­ју­ће мно­го де­це, чак и ма­лих бе­ба. Нај­мла­ђа жр­тва би­ла је јед­но­го­ди­шња бе­ба, Све­то­зар Шо­вљан­ски. Ње­гов брат Ду­шан имао је 5 а се­стра Ми­ра 9 го­ди­на. У је­вреј­ској по­ро­ди­ци Шле­зин­гер уби­је­на је 14-го­ди­шња Ми­ра, у по­ро­ди­ци Ува­лић - Ве­ли­мир стар 2 го­ди­не, у по­ро­ди­ци Ћур­чић - тро­је де­це Ка­ти­ца (18), Ан­ки­ца (10) и Ми­ле (8). У фа­ми­ли­ји Ср­да­нов уби­је­ни су 2-го­ди­шњи Ти­ма и 5-го­ди­шња Илин­ка; код По­пи­ћа - Ра­ден­ко (4) и Ка­мен­ко (2). Не­пре­гле­дан спи­сак уби­је­не де­це ме­ђу 340 жр­та­ва ђур­ђе­вач­ке ра­ци­је сте­же гр­ло и ле­ди крв у жи­ла­ма.

На згра­ди шко­ле на­ла­зи се та­бла на ко­јој пи­ше: "Срећ­на мла­дост ко­ја да­нас у овој згра­ди чу­ва успо­ме­ну на све­тле ли­ко­ве ро­до­љу­ба од­во­ђе­них одав­де зим­ских да­на 9-25. ја­ну­а­ра 1942. на ле­де­но гу­би­ли­ште Ти­се".

По­ред мно­гих умет­нич­ких вред­но­сти у ђур­ђе­вач­кој цр­кви се на­ла­зи и гра­ви­ра кне­за Ла­за­ра, ко­ју је ра­дио За­ха­ри­је Ор­фе­лин 1746, за­тим ико­на Бо­го­ро­ди­ца Арап­ска ви­зан­тиј­ске из­ра­де на злат­ној по­за­ди­ни, ста­ре цр­кве­не књи­ге и дру­го. За раз­ли­ку од ру­син­ске, пра­во­слав­на цр­ква у Ђур­ђе­ву је у не­де­љу око два са­та по­под­не - би­ла за­кљу­ча­на…

Пр­во на­се­ље на ме­сту да­на­шњег Ђур­ђе­ва по­ми­ње се 1513. као по­сед срем­ског вла­ди­ке. У тур­ском пе­ри­о­ду ово на­се­ље је при­па­да­ло ти­тел­ској на­хи­ји по­сле че­га је пот­пу­но опу­сте­ло. На­се­ља­ва­ње да­на­шњег Ђур­ђе­ва је от­по­че­ло 1800. ка­да су се 203 срп­ске по­ро­ди­це до­се­ли­ле из Те­ме­ри­на. Ср­би Те­ме­рин­ци, њих 1.610 ду­ша су оти­шли из тог ме­ста јер га је као по­сед ку­пио спа­хи­ја, гроф Шан­дор Се­че­њи 1796. Та­да је и пра­во­слав­на па­ро­хи­ја осно­ва­на, а пр­ви па­ро­си (1803) би­ли су поп Јо­ван По­по­вић и поп Ми­ша Ко­стић, ко­ји су до­зво­лу за град­њу цр­кве до­би­ли 1805. го­ди­не од Двор­ског рат­ног са­ве­та у Бе­чу. У дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка по­чи­ње и до­се­ља­ва­ње Ру­си­на - тзв. "Ру­те­на" из Ру­ског Кр­сту­ра и Ку­цу­ре.

Пре­ма по­пи­су из 2011. Ђур­ђе­во ко­је се на­ла­зи у оп­шти­ни Жа­баљ има 5.092 ста­нов­ни­ка од то­га 68% Ср­ба и 23% Ру­си­на и 2% Ро­ма. Све ули­це у се­лу као и та­бле на ула­зу и из­ла­зу из ме­ста има­ју дво­је­зич­не срп­ске и ру­син­ске та­бле.

На са­мом из­ла­ску из ме­ста пре­ма Жа­бљу са ле­ве стра­не на­ла­зи се гро­бље. Гр­ко­ка­то­лич­ка ка­пе­ла из­гле­да као да су је Ру­си­ни не­ком ма­ши­ном за те­ле­пор­то­ва­ње пре­не­ли из сво­је по­стој­би­не у Ђур­ђе­во. Же­на ко­ја се ту за­те­кла по­ка­за­ла ми је гро­бо­ве сво­јих пре­да­ка и "об­ја­сни­ла" да Ру­си­ни сла­ве Бо­жић пре­ма "за­пад­ном" гре­о­го­ри­ја­ном ка­лен­да­ру иако им цр­кве и об­ре­ди ви­ше ли­че на пра­во­слав­не а Ус­крс сла­ве ка­да и Ср­би - по ју­ли­јан­ском ка­лен­да­ру.

Та­бла ко­јом Оп­шти­на Жа­баљ озна­ча­ва ула­зак на сво­ју те­ри­то­ри­ју и при­ка­зу­је ту­ри­стич­ке по­ти­цен­ци­ја­ле го­то­во се пот­пу­но рас­па­ла па би оп­шти­на­ри мо­гли да је по­пра­ве или за­ме­не но­вом.

Ро­берт Чо­бан