Bi­ci­klom kroz Voj­vo­di­nu: Šaj­kaš i Đur­đe­vo

To­me je naj­vi­še do­pri­ne­la či­nje­ni­ca da se na­la­zi sve­ga tri ki­lo­me­tra od auto­pu­ta. Pre­ma po­sled­njem po­pi­su 2011. se­lo je ima­lo 4.374 sta­nov­ni­ka od če­ga su 96% bi­li Sr­bi.

Atar Šaj­ka­ša bio je na­se­ljen od dav­ni­na što po­ka­zu­ju broj­ni ar­he­o­lo­ški tra­go­vi, po­seb­no kelt­ska na­la­zi­šta. U pi­sa­nim iz­vo­ri­ma Šaj­kaš, tač­ni­je: Sen­ti­van (ka­ko se ta­da zvao), pr­vi put se po­mi­nje 1254. i to kao na­se­lje sa utvr­đe­njem u po­se­du iz­ve­snog vla­ste­li­na Sen­ti­va­nji­ja. Po­sle je po­sed pre­la­zio iz ru­ke u ru­ku, ali je na­ziv Sen­ti­van osta­jao. Pe­dant­ni tur­ski hro­ni­ča­ri su 1554. Sen­ti­van evi­den­ti­ra­li kao “za­se­lak u ti­tel­skoj na­hi­ji sa 8 ku­ća”, a po­tom go­to­va dva ve­ka se o ovom na­se­lju ne zna ni­šta. Tek 1731. po­mi­nje se Ma­li Sen­ti­van i to po­vo­dom jed­nog spo­ra sa ko­vilj­skim gra­ni­ča­ri­ma. Od 1768. do raz­vo­ja­če­nja 1873. Sen­ti­van je bio u okvi­ru Šaj­ka­škog ba­ta­ljo­na. Ta­da me­sto do­bi­ja iz­gled ur­ba­nog na­se­lja sa dve cr­kve u cen­tru, dve ško­le, op­šti­nom, že­le­znič­kom sta­ni­com… U pr­voj po­lo­vi­ni 20 ve­ka, Sen­ti­van do­bi­ja i pr­ve in­du­strij­ske po­go­ne - mlin i ci­gla­nu, a isto­vre­me­no, do­bi­ja i ime ko­je i da­nas no­si.

Sve do kra­ja Dru­gog svet­skog ra­ta Šaj­kaš se iz­da­le­ka pre­po­zna­vao po svo­ja dva cr­kve­na zvo­ni­ka: pra­vo­slav­ne cr­kve ko­ja i da­nas po­sto­ji i evan­ge­li­stič­ke (ne­mač­ke) cr­kve ko­ja je sru­še­na, a na­la­zi­la se na me­stu da­na­šnje Zdrav­stve­ne sta­ni­ce.

Pa­ro­hij­ska Cr­kva Sv. Di­mi­tri­ja na­la­zi se na naj­lep­šoj lo­ka­ci­ji u cen­tru na­se­lja, po­red ras­kr­šća za Ti­tel, No­vi Sad i Mo­šo­rin, ta­ko da je sa svih stra­na iz­lo­že­na po­gle­du pro­la­zni­ka.

Pr­va po­zna­ta cr­kva na­la­zi­la se u dvo­ri­štu da­na­šnjeg pa­ro­hij­skog sta­na, ali je ona 1818. bi­la to­li­ko do­tra­ja­la da je pre­ti­la opa­snost da se sru­ši. Da­na­šnja cr­kva gra­đe­na je od 1818. do 1821. Stra­da­la je za vre­me voj­nih ope­ra­ci­ja u Re­vo­lu­ci­ji 1848/9. pa je po­no­vo ob­no­vlje­na. To­ranj iz­nad sa­to­va za­vr­ša­vao se pi­ra­mi­dom po­kri­ve­nom obič­nim ple­hom obo­je­nim cr­ve­nom bo­jom. To­kom Pr­vog svet­skog ra­ta zvo­nik je do­bio da­na­šnji iz­gled sa po­zla­će­nim kr­stom na vr­hu.

Unu­tra­šnjost hra­ma po­sve­će­nog Sve­tom Di­mi­tri­ju ni­je ta­ko re­pre­zen­ta­tiv­na kao spo­lja­šnost. Pr­vi iko­no­stas imao je sa­mo če­ti­ri iko­ne, rad ču­ve­nog srp­skog sli­ka­ra Di­mi­tri­ja Avra­mo­vi­ća, ro­đe­nog u Šaj­ka­šu, a ko­ji je osli­kao i Sa­bor­nu cr­kvu u Be­o­gra­du. Pre­ra­na smrt spre­či­la ga je da osli­ka iko­no­stas u svom rod­nom se­lu…

No­vi iko­no­stas ura­dio je 1924. u srp­sko-ru­skom sti­lu Bo­ži­dar Je­re­mić, a zvo­na su ku­plje­na u No­vom Sa­du od zvo­no­li­je D. Jo­va­no­vi­ća, jer su sta­ra zvo­na austro­u­ga­ri u Pr­vom svet­skom ra­tu pre­to­pi­li u to­po­ve.

Na boč­nom zi­du cr­kve na­la­zi se plo­ča sa fo­to­gra­fi­jom na ko­joj pi­še:

Slav­ko D. Ze­le­ni­ka, va­zdu­ho­plov­ni po­ruč­nik, ro­đen 11.09.1916. u Pri­je­do­ru (Bo­sna) po­gi­nuo sa dva svo­ja dru­ga u bor­ba­ma iz­nad se­la Šaj­kaš 6. apri­la 1941.

Sa Že­le­znič­ke sta­ni­ce u Šaj­ka­šu pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na ne po­la­ze put­nič­ki vo­zo­vi ali je pro­te­kle tri go­di­ne od ka­ko se pra­vi pru­ga Be­o­grad - No­vi Sad, ov­de neo­bič­no ži­vo. Na­i­me, sav te­ret­ni že­le­znič­ki sa­o­bra­ćaj na re­la­ci­ji Be­o­grad - Bu­dim­pe­šta sa­da pro­la­zi ovu­da ru­tom Be­o­rad - Pan­če­vo - Or­lo­vat - Ti­tel - Šaj­kaš - No­vi Sad - Su­bo­ti­ca...

Šef sta­ni­ce i skret­ni­čar ka­žu da osta­ne­mo još ko­ji mi­nut jer će "usko­ro voz iz Vi­lo­va" pa da ga sli­ka­mo. Žu­ri­li smo na ru­čak u Ža­balj i ni­smo ga sa­če­ka­li.

Od iz­la­za iz Šaj­ka­ša do ula­za u Đur­đe­vo de­li nas sa­mo če­ti­ri ki­lo­me­tra. Na ula­zu u se­lo do­če­ku­je nas dvo­je­zič­na ta­bla - na srp­skom i ru­sin­skom.

Pr­va cr­kva na ko­ju na­i­la­zi­mo je ru­sin­ski gr­ko­ka­to­lič­ki hram po­sve­ćen Ro­đe­nju Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce či­ja je grad­nja za­po­če­la u pro­le­će 1900. a već kra­jem iste go­di­ne na pra­znik Sv. Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la, ta­da­šnji Kri­že­vač­ki vla­di­ka Ju­lij Dro­go­bec­kij je oba­vio čin osve­će­nja no­ve „Ma­lo­go­spo­jin­ske“ cr­kve. Iko­no­stas je po­sta­vljen par go­di­na na­kon za­vr­šet­ka iz­grad­nje cr­kve, me­đu­tim ni­je po­zna­to ko je autor iko­na. U pa­ro­hij­skoj Hro­ni­ci po­sto­ji sa­mo po­da­tak, da su iko­ne ra­đe­ne u Slo­vač­koj. Gr­ko­ka­to­lič­ki hram kra­se i 16 no­vih po­sta­vlje­nih iko­nič­nih vi­tra­ža, rad sve­šte­ni­ka Mi­ha­i­la Ho­lo­šnja­ja, či­ja je teh­nič­ka re­a­li­za­ci­ja oba­vlje­na u po­zna­tom som­bor­skom ate­ljeu „Sta­ni­šić“.

Cr­kva je bi­la ot­klju­ča­na što je pra­va ret­kost da­nas u Voj­vo­di­ni pa smo mo­gli opu­šte­no da raz­gle­da­mo nje­nu unu­tra­šnjost, čak sam se po­peo i na kor. Ka­da sam po­sle na uli­ci re­kao jed­noj že­ni da je baš le­po što je cr­kva ot­klju­ča­na, od­go­vo­ri­la mi je: "Mi se ov­de ne pla­ši­mo lo­po­va, na­rod je u Đur­đe­vu po­šten!"

Is­pred Ru­sin­skog mu­ze­ja u Đur­đe­vu od pre go­di­nu da­na sto­ji bi­sta Ja­so­na Ja­še Ba­ko­va (1906—1974) na ko­joj se na­la­ze i olim­pij­ski kru­go­vi. Pi­tam istu mla­du že­nu o ko­me je reč: "To je olim­pi­jac ro­dom iz Đur­đe­va! I mi Ru­si­ni do ne­dav­no ni­smo mno­go zna­li o nje­mu!"

Ba­kov je biv­ši ju­go­slo­ven­ski atlet­ski re­pre­zen­ta­ti­vac u pe­ri­o­du od 1934. do 1948. Tak­mi­čio se u sko­ku mot­kom. Pre ra­ta je bio član AK Ju­go­sla­vi­je iz Be­o­gra­da, a po­sle ra­ta AK Ru­ski Kr­stur.

Ja­ša Ba­kov je ro­đen 9. de­cem­bra 1906. u Đur­đe­vu u ru­sin­skoj po­ro­di­ci. Otac mu je 1914. po­gi­nuo u ra­tu. Osnov­nu ško­lu je za­vr­šio u rod­nom me­stu. Gim­na­zi­ju je po­ha­đao u Zre­nja­ni­nu (ta­da­šnjem Ve­li­kom Beč­ke­re­ku) i No­vom Sa­du.

Po na­go­vo­ru svo­je maj­ke i de­de, ko­ji je bio po­jac, od­la­zi u Rim i upi­su­je se na Te­o­lo­ški fa­kul­tet. Me­đu­tim, usko­ro na­pu­šta Rim i upi­su­je se na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du, gru­pa ju­go­slo­ven­ska knji­žev­nost, srp­sko­hr­vat­ski je­zik i fran­cu­ski je­zik, gde je di­plo­mi­rao 1934. Bio je tri pu­ta pr­vak Ju­go­sla­vi­je u sko­ku mot­kom 1934. (3,30 m), 1937. (3,50 m), 1947 (3,70 m).

Uče­stvo­vao je na Let­njim olim­pij­skim igra­ma 1936. u Ber­li­nu, gde se sko­kom od 3,70 m. po­sta­vio dr­žav­ni re­kord, ali se ni­je us­peo kva­li­fi­ko­va­ti u fi­na­le. Po­de­lio je 26. me­sto. Lič­ni re­kord 3,75 m po­sti­gao je 1937.

Ja­ša Ba­kov je je­dan od pi­o­ni­ra atle­ti­ke u Ru­skom Kr­stu­ru, gde je po za­vr­šet­ku tak­mi­čar­ske ka­ri­je­re, kao tre­ner svo­ja is­ku­stva pre­no­sio na mla­de ge­ne­ra­ci­je. Po­sle Ja­ši­ne smr­ti tra­di­ci­o­nal­ne sport­ske igre Ru­si­na no­se nje­go­vo ime.

Sti­že­mo i do pra­vo­slav­ne Cr­kve Sve­tog Vaz­ne­se­nja u Đur­đe­vu o či­joj go­di­ni grad­nje po­sto­je raz­li­či­ti po­da­ci. Pre­ma iz­ve­šta­ju pro­te Jo­va­na Ra­ji­ća iz 1803. Đur­đe­vo još ni­je ima­lo iz­gra­đe­nu cr­kvu pa su bo­go­slu­že­nja slu­že­na u stra­žar­ni­ci. Sa dru­ge stra­ne, u Le­to­pi­su srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Đur­đe­vu kao go­di­na nje­ne iz­grad­nje na­vo­di se 1802.

Što se ti­če eks­te­ri­je­ra cr­kve u Đur­đe­vu zna se da je ona bi­la du­ži­ne 28m, ši­ri­ne 8,5 m, a to­ranj je bio vi­sok 22,7 m. Cr­kva je gra­đe­na od do­brog ma­te­ri­ja­la, u ba­rok­nom je sti­lu, sa vit­kim i ele­gant­nim zvo­ni­kom na za­pa­du. Jed­no zvo­no na cr­kvi je iz 1821, dru­go iz 1837, a tre­će iz 1822. Po svo­joj ar­hi­tek­tu­ri, ka­ko po eks­te­ri­je­ru ta­ko i po en­te­ri­je­ru, to je bi­la naj­lep­ša pra­vo­slav­na cr­kva ne sa­mo na pod­ruč­ju Šaj­ka­škog ba­ta­ljo­na, već i jed­na od naj­lep­ših se­o­skih cr­ka­va u ce­lom sla­von­skom gra­ni­čar­skom pod­ruč­ju.

Ne­ma do­volj­no po­da­ta­ka o en­te­ri­je­ru ove cr­kve i o nje­nom pr­vo­bit­nom iko­no­sta­su, ali je on ve­ro­vat­no po­sto­jao i do Re­vo­lu­ci­je 1848-1849. ka­da je uni­šten. Na­kon re­vo­lu­ci­je po­če­la je ob­no­va cr­kve­nog en­te­ri­je­ra. Ta­da je cr­kve­na op­šti­na sklo­pi­la ugo­vor sa du­bo­re­scem Jo­va­nom Po­po­vi­ćem, ko­me je po­ve­re­na iz­ra­da iko­no­sta­sa.

U cen­tru Đur­đe­va is­pred le­po okre­če­ne zgra­de ško­le, na­la­zi se spo­me­nik žr­tva­ma ra­ci­je 1942. go­di­ne, rad Jo­va­na Sol­da­to­vi­ća. Na spo­me­ni­ku se na­la­ze ime­na vi­še sto­ti­na žr­ta­va ovog je­zi­vog zlo­či­na ma­đar­skih fa­ši­sta ko­ji je tog ja­nu­a­ra 1942. od­neo go­to­vo 10% sta­nov­ni­štva se­la - 340 žr­ta­va, uglav­nom Sr­ba i Je­vre­ja. Me­đu nji­ma i za­stra­šu­ju­će mno­go de­ce, čak i ma­lih be­ba. Naj­mla­đa žr­tva bi­la je jed­no­go­di­šnja be­ba, Sve­to­zar Šo­vljan­ski. Nje­gov brat Du­šan imao je 5 a se­stra Mi­ra 9 go­di­na. U je­vrej­skoj po­ro­di­ci Šle­zin­ger ubi­je­na je 14-go­di­šnja Mi­ra, u po­ro­di­ci Uva­lić - Ve­li­mir star 2 go­di­ne, u po­ro­di­ci Ćur­čić - tro­je de­ce Ka­ti­ca (18), An­ki­ca (10) i Mi­le (8). U fa­mi­li­ji Sr­da­nov ubi­je­ni su 2-go­di­šnji Ti­ma i 5-go­di­šnja Ilin­ka; kod Po­pi­ća - Ra­den­ko (4) i Ka­men­ko (2). Ne­pre­gle­dan spi­sak ubi­je­ne de­ce me­đu 340 žr­ta­va đur­đe­vač­ke ra­ci­je ste­že gr­lo i le­di krv u ži­la­ma.

Na zgra­di ško­le na­la­zi se ta­bla na ko­joj pi­še: "Sreć­na mla­dost ko­ja da­nas u ovoj zgra­di ču­va uspo­me­nu na sve­tle li­ko­ve ro­do­lju­ba od­vo­đe­nih odav­de zim­skih da­na 9-25. ja­nu­a­ra 1942. na le­de­no gu­bi­li­šte Ti­se".

Po­red mno­gih umet­nič­kih vred­no­sti u đur­đe­vač­koj cr­kvi se na­la­zi i gra­vi­ra kne­za La­za­ra, ko­ju je ra­dio Za­ha­ri­je Or­fe­lin 1746, za­tim iko­na Bo­go­ro­di­ca Arap­ska vi­zan­tij­ske iz­ra­de na zlat­noj po­za­di­ni, sta­re cr­kve­ne knji­ge i dru­go. Za raz­li­ku od ru­sin­ske, pra­vo­slav­na cr­kva u Đur­đe­vu je u ne­de­lju oko dva sa­ta po­pod­ne - bi­la za­klju­ča­na…

Pr­vo na­se­lje na me­stu da­na­šnjeg Đur­đe­va po­mi­nje se 1513. kao po­sed srem­skog vla­di­ke. U tur­skom pe­ri­o­du ovo na­se­lje je pri­pa­da­lo ti­tel­skoj na­hi­ji po­sle če­ga je pot­pu­no opu­ste­lo. Na­se­lja­va­nje da­na­šnjeg Đur­đe­va je ot­po­če­lo 1800. ka­da su se 203 srp­ske po­ro­di­ce do­se­li­le iz Te­me­ri­na. Sr­bi Te­me­rin­ci, njih 1.610 du­ša su oti­šli iz tog me­sta jer ga je kao po­sed ku­pio spa­hi­ja, grof Šan­dor Se­če­nji 1796. Ta­da je i pra­vo­slav­na pa­ro­hi­ja osno­va­na, a pr­vi pa­ro­si (1803) bi­li su pop Jo­van Po­po­vić i pop Mi­ša Ko­stić, ko­ji su do­zvo­lu za grad­nju cr­kve do­bi­li 1805. go­di­ne od Dvor­skog rat­nog sa­ve­ta u Be­ču. U dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka po­či­nje i do­se­lja­va­nje Ru­si­na - tzv. "Ru­te­na" iz Ru­skog Kr­stu­ra i Ku­cu­re.

Pre­ma po­pi­su iz 2011. Đur­đe­vo ko­je se na­la­zi u op­šti­ni Ža­balj ima 5.092 sta­nov­ni­ka od to­ga 68% Sr­ba i 23% Ru­si­na i 2% Ro­ma. Sve uli­ce u se­lu kao i ta­ble na ula­zu i iz­la­zu iz me­sta ima­ju dvo­je­zič­ne srp­ske i ru­sin­ske ta­ble.

Na sa­mom iz­la­sku iz me­sta pre­ma Ža­blju sa le­ve stra­ne na­la­zi se gro­blje. Gr­ko­ka­to­lič­ka ka­pe­la iz­gle­da kao da su je Ru­si­ni ne­kom ma­ši­nom za te­le­por­to­va­nje pre­ne­li iz svo­je po­stoj­bi­ne u Đur­đe­vo. Že­na ko­ja se tu za­te­kla po­ka­za­la mi je gro­bo­ve svo­jih pre­da­ka i "ob­ja­sni­la" da Ru­si­ni sla­ve Bo­žić pre­ma "za­pad­nom" gre­o­go­ri­ja­nom ka­len­da­ru iako im cr­kve i ob­re­di vi­še li­če na pra­vo­slav­ne a Us­krs sla­ve ka­da i Sr­bi - po ju­li­jan­skom ka­len­da­ru.

Ta­bla ko­jom Op­šti­na Ža­balj ozna­ča­va ula­zak na svo­ju te­ri­to­ri­ju i pri­ka­zu­je tu­ri­stič­ke po­ti­cen­ci­ja­le go­to­vo se pot­pu­no ras­pa­la pa bi op­šti­na­ri mo­gli da je po­pra­ve ili za­me­ne no­vom.

Ro­bert Čo­ban