Бечејац четири пута савладао Алпе

Зато је руту названу по апостолу УНЕСКО 1993. прогласио светском баштином кутуре. Обично људи са свих страна света долазе до француског градића Лепи, крај Лиона, па се одатле упуте ка крајњем циљу.

 – Авантуриста сам по природи и стално тражим нове изазове – објашњава Бечејац Јован Суботички (62), који је пензију стекао као грађевински инжењер у Цириху. – Сматрао сам логичнијим да кренем из мог циришког стана јер нисам имао религијски мотив, већ више спиритуални. Све сам схватио као ментални изазов. Свест да предстоји 2.500 километара пута делује помало имагинарно, чак застрашујуће, и ко је испуњен било каквом сумњом или негативном енергијом, неће се стићи до краја. За успех су кључни вера и нада, па се свакодневно примећује да циљ постаје остварљив.      

Колико год себе сматрао пустоловним типом, брзо је схватио колико много тога не зна. Купио је потребну опрему. Нову. Ни најскупљу, ни најјефтинију. Али, платио је данак некоришћења сваког слободног времена, попут Швајцараца, да се отисне у неко од тамошњих одмаралишта, већ би радије „скокнуо“ до Бечеја, Тисе уз коју је растао и родбине. Кад је кренуо, приметио је да има далеко више опреме од осталих „шетача“. Убрзо је сазнао за правило да путник треба да носи терет десет одсто од своје тежине, па је временом поштом слао кући вишак.

– После три дана знао сам да ћу испунити мисију – самоуверен је био Јован. – Рута је идеална, „утабана“ кроз атрактивне крајолике трију земаља, уз коју, као печурке, ничу цркве из 11. и 12. века у част, како би рекли Енглези, Сент Yеjmsa или Французи Сен Жака, али и друга патинирана здања. Кроз Швајцарску сам прешао четири превоја у Алпима. За мене, Војвођанина, много напорно, али кад год је било најтеже, на врху сам бивао  награђен отварањем предивних погледа. Дуж 550 швајцарских километара су фантастични контрасти плавих језера, зелене траве и шароликог дрвећа. Успут се случајно наилази и на многе занимљивости. Рецимо, у Селинију на месном, не баш уређеном гробљу, набасао сам на надгробни споменик Ричарда Бартона, који је у том градићу проживео последње дане и ту сахрањен. Прекопута је гроб сценаристе Алистера Меклина који је с Бартоном сарађивао у култном филму „У орловском гнезду“.

Изазови таквог формата су препуни трикова и док се не науче, много се претабана

 – Држао сам се италијанске мудрости „Ходај полако, ходај здраво и стићи ћеш далеко“, али после месец и по повредим предње лигементе колена. Помоћ сам нашао код новосадског лекара др Саша Марића. Три месеца је трајала терапија и још четири одмор. Где сам стао, ту сам наставио, и у катедрали ми је оверен последњи печат, симболичног изгледа шкољке, у „пасошу Светог Јакова“. У међувремену сам се, кроз 1.100 км француске провинције, упознао с три архитектонска стила: средњовековним, с очуваним каменим грађевинама, затим здања с почетка прошлог века, а како сам се приближавао шпанској граници ,преовладавала је модерна. После превоја на Пиринејима, 900 км кроз Шпанију води кроз житницу и бројне градове с изузетно атрактивним црквама и другим здањима у Памплони, Бургосу, Леону, Асторгу и Сантјагу де Кампостели – сумира Суботички ходољубље.

Ниједан дан није правио паузу и све је окончао за 97 дана. Дозирао је дневне руте на око 30 км, понекад мање. Још три дана је путовао до Финистре на обали Атлантика, где се некад веровало да је крај света!

 – Тек тад ме је обузео непоновљив осећај да сам урадио нешто велико. Да нисам кренуо на тако захтеван пут, не бих знао шта могу изгубити. Било је дана кад сам ишао потпуно сам. И ту има дражи. Причао сам сам са собом, што и други раде. То је емоционална фаза, кад можеш да рекапитулираш прошлост, бавиш садашњошћу и правиш планове за будућност, а онда схватиш да си превалио десетак и више километара. Тако ми је пало на памет да догодине, кад се вратим из Токија с Олимпијаде, направим сличну руту од Истанбула, преко Београда и Бечеја, до Цириха, који је на средишту пута између два стратешки важна воде, Црног мора и Атлантика – већ спрема ново путешествије Ичке, како га Бечејци знају по надимку.

Иако је „yada” дуга и напорна, на њему је сретао намернике са свих страна планете, који су имали између 15 и чак 80 година.

 – Осим времена, потребан је и новац за опрему, смештај, храну и друге потрепштине. Ако као параметар узмем најјефтинију Шпанију, за Француску је потребан коефицијент два, а Швајцарску три и по до четири. Уз пут су солидна свратишта, планинарски домови и приватни смештаји, које дотира држава, а преноћиште је пет евра у Шпанији, 15 у Француској, а без 60 франака нема спавања у Швајцарској.

С пута се вратио препун утисак.

– Осим изузетних предела, архитектонских, историјских и културних бисера, сусрети с људима су посебно интересатни. Уверио сам се у то колико је богатство што говорим више језика јер сам могао с готово свима да разменим искуства. И сви су, одреда, били испуњени позитивном енергијом. 

Властимир Јанков