Bečejac četiri puta savladao Alpe

Zato je rutu nazvanu po apostolu UNESKO 1993. proglasio svetskom baštinom kuture. Obično ljudi sa svih strana sveta dolaze do francuskog gradića Lepi, kraj Liona, pa se odatle upute ka krajnjem cilju.

 – Avanturista sam po prirodi i stalno tražim nove izazove – objašnjava Bečejac Jovan Subotički (62), koji je penziju stekao kao građevinski inženjer u Cirihu. – Smatrao sam logičnijim da krenem iz mog ciriškog stana jer nisam imao religijski motiv, već više spiritualni. Sve sam shvatio kao mentalni izazov. Svest da predstoji 2.500 kilometara puta deluje pomalo imaginarno, čak zastrašujuće, i ko je ispunjen bilo kakvom sumnjom ili negativnom energijom, neće se stići do kraja. Za uspeh su ključni vera i nada, pa se svakodnevno primećuje da cilj postaje ostvarljiv.      

Koliko god sebe smatrao pustolovnim tipom, brzo je shvatio koliko mnogo toga ne zna. Kupio je potrebnu opremu. Novu. Ni najskuplju, ni najjeftiniju. Ali, platio je danak nekorišćenja svakog slobodnog vremena, poput Švajcaraca, da se otisne u neko od tamošnjih odmarališta, već bi radije „skoknuo“ do Bečeja, Tise uz koju je rastao i rodbine. Kad je krenuo, primetio je da ima daleko više opreme od ostalih „šetača“. Ubrzo je saznao za pravilo da putnik treba da nosi teret deset odsto od svoje težine, pa je vremenom poštom slao kući višak.

– Posle tri dana znao sam da ću ispuniti misiju – samouveren je bio Jovan. – Ruta je idealna, „utabana“ kroz atraktivne krajolike triju zemalja, uz koju, kao pečurke, niču crkve iz 11. i 12. veka u čast, kako bi rekli Englezi, Sent Yejmsa ili Francuzi Sen Žaka, ali i druga patinirana zdanja. Kroz Švajcarsku sam prešao četiri prevoja u Alpima. Za mene, Vojvođanina, mnogo naporno, ali kad god je bilo najteže, na vrhu sam bivao  nagrađen otvaranjem predivnih pogleda. Duž 550 švajcarskih kilometara su fantastični kontrasti plavih jezera, zelene trave i šarolikog drveća. Usput se slučajno nailazi i na mnoge zanimljivosti. Recimo, u Seliniju na mesnom, ne baš uređenom groblju, nabasao sam na nadgrobni spomenik Ričarda Bartona, koji je u tom gradiću proživeo poslednje dane i tu sahranjen. Prekoputa je grob scenariste Alistera Meklina koji je s Bartonom sarađivao u kultnom filmu „U orlovskom gnezdu“.

Izazovi takvog formata su prepuni trikova i dok se ne nauče, mnogo se pretabana

 – Držao sam se italijanske mudrosti „Hodaj polako, hodaj zdravo i stići ćeš daleko“, ali posle mesec i po povredim prednje ligemente kolena. Pomoć sam našao kod novosadskog lekara dr Saša Marića. Tri meseca je trajala terapija i još četiri odmor. Gde sam stao, tu sam nastavio, i u katedrali mi je overen poslednji pečat, simboličnog izgleda školjke, u „pasošu Svetog Jakova“. U međuvremenu sam se, kroz 1.100 km francuske provincije, upoznao s tri arhitektonska stila: srednjovekovnim, s očuvanim kamenim građevinama, zatim zdanja s početka prošlog veka, a kako sam se približavao španskoj granici ,preovladavala je moderna. Posle prevoja na Pirinejima, 900 km kroz Španiju vodi kroz žitnicu i brojne gradove s izuzetno atraktivnim crkvama i drugim zdanjima u Pamploni, Burgosu, Leonu, Astorgu i Santjagu de Kamposteli – sumira Subotički hodoljublje.

Nijedan dan nije pravio pauzu i sve je okončao za 97 dana. Dozirao je dnevne rute na oko 30 km, ponekad manje. Još tri dana je putovao do Finistre na obali Atlantika, gde se nekad verovalo da je kraj sveta!

 – Tek tad me je obuzeo neponovljiv osećaj da sam uradio nešto veliko. Da nisam krenuo na tako zahtevan put, ne bih znao šta mogu izgubiti. Bilo je dana kad sam išao potpuno sam. I tu ima draži. Pričao sam sam sa sobom, što i drugi rade. To je emocionalna faza, kad možeš da rekapituliraš prošlost, baviš sadašnjošću i praviš planove za budućnost, a onda shvatiš da si prevalio desetak i više kilometara. Tako mi je palo na pamet da dogodine, kad se vratim iz Tokija s Olimpijade, napravim sličnu rutu od Istanbula, preko Beograda i Bečeja, do Ciriha, koji je na središtu puta između dva strateški važna vode, Crnog mora i Atlantika – već sprema novo putešestvije Ičke, kako ga Bečejci znaju po nadimku.

Iako je „yada” duga i naporna, na njemu je sretao namernike sa svih strana planete, koji su imali između 15 i čak 80 godina.

 – Osim vremena, potreban je i novac za opremu, smeštaj, hranu i druge potrepštine. Ako kao parametar uzmem najjeftiniju Španiju, za Francusku je potreban koeficijent dva, a Švajcarsku tri i po do četiri. Uz put su solidna svratišta, planinarski domovi i privatni smeštaji, koje dotira država, a prenoćište je pet evra u Španiji, 15 u Francuskoj, a bez 60 franaka nema spavanja u Švajcarskoj.

S puta se vratio prepun utisak.

– Osim izuzetnih predela, arhitektonskih, istorijskih i kulturnih bisera, susreti s ljudima su posebno interesatni. Uverio sam se u to koliko je bogatstvo što govorim više jezika jer sam mogao s gotovo svima da razmenim iskustva. I svi su, odreda, bili ispunjeni pozitivnom energijom. 

Vlastimir Jankov