МИКЛОШ РЕПЕРГЕР ИЗ ОСТОЈИЋЕВА КАО ПЕНЗИОНЕР ПОСТАО ГУШЧАР Много труда око великог јата гусака; Гушчије месо продаје купцима из Мађарске и Румуније

У свом пространом сеоском дворишту има бело јато од преко 400 гусака! Не тако давно готово свако домаћинство у севернобанатским селима имало је своје мало јато, сада у домаћинствима гуске па и осталу живину ретко ко држи, а итекако би за газдинства могло бити користи када би се бела јата поново запатила и вратила на окућнице и сеоске сокаке.  

– Када сам отишао у пензију вратио сам се у село  и пошто сам у видео да више нема гусака  у селима, па и код нас у Остојићеву, решио сам да се опробам у њиховом узгоју. Јато се све више увећавало, тако да сам сада задовољан што сам се после рада у просвети посветио гушчарству. Верујем да ће се стање у узгоју гусака на нашем подручју поправити, да ће као некада бити пуно гусака у Банату – уверен је Репергер, чија је заслуга што се на Дану гусака у Остојићеву негује радиција гушчарства.  

Јата гусака су се некада слободно испуштала на сеоске сокаке и оближње пашњаке, а иако је гушчарство неискоришћени потенцијал, узгој гусака никако да узме замах. Миклош Репергер се гушчарству посветио у пензионерским данима, пошто је радни век одрадио као наставник физике и хемије. Гуске узгаја у кућним условима, на окућници која се простире на око пола јутра, али већ дуже време планира да своје бело јато премести на сеоски пашњак, увеће га и гушчарством се позабави на велико. 

– Није тако једноставно велико јато гусака истерати на пашњак, јер га тада преко дана треба чувати, увече затворити на сигурно, како гуске не би нападале лисице и друге штеточине. Овако у пространом дворишту све је под контролом, изускује свакодневно доста труда, али када се нешто воли онда ништа није тешко. Не може се ни један дан рећи, данас је празник па нећемо радити ништа, треба их одржавати и хранити. Није то нарочито тежак посао али два или три пута дневно треба им посветити неопходну пажњу, да би било резултата  – каже Репергер.

Гушчар из Остојићева објашњава да се гуске у домаћој радиности  углавном држе две или три године, те да су најпродуктивније до четврте године, зато што касније месо маторих гусака није могуће продати, осим ако се од гушчетине не праве трајније прерађевине. Месо гусака Репергер углавном продаје у околним местима, а нешто мало и комшијама у Мађарској и Румунији, а постиже се цена од око 1.000 динара за килограм. 

– За исхрану гусака код куће најбоља је зрнаста храна, у првом реду кукуруз, али потребна им је и трава. Поред меса најинтересантнија је гушчија маст која има лековита својства и због тога имамо купце из Новог Сада, Београда и иностранства, па се трудимо да је имамо у понуди. Гуске треба добро хранити да би имали доста меса и гушчије масти а ту имамо разне могућности како да их хранимо, највише је потребно кукуруза, што је и најбоље – наглашава Репергер.

Поред меса, држање гусака може бити исплативо и због перја, али черупање гусака изискује доста посла, јер оно траје од пролећа до јесени и обавља се четири до пет пута. Од једног черупања добије се око 100 грама перја, тако да у сезони принос перја по гуски је до пола килограма, али за перје које се користи у текстилној индустрији треба наћи купце. 

Број гусака на северу Баната и шире већ годинама стагнира, потврђује директор Пољопривредне стручне службе Сента Јосип Чешљар, те да је највећи проблем тржиште јер код нас, изузев у Војводини, баш и нема култа конзумирања гушчијег меса, јер се јужније од Саве и Дунава више преферира јагњетина, прасетина... 

– Пласман перја је тежак, нема баш заинтересованих купаца, изузев једног из Горњег Брега код Сенте – сматра Јосип Чешљар. – Да се унапреди гушчарство потребно је организовати производњу на пашњацима који се томе лако и без већих улагања могу привести намени. За исплатив узгој гусака постоји перспектива , међутим, проблем је пласман, нема ни кланице која се бави гускама и конфекционирањем гушчијег меса да би се постигла већа вредност крајњих производа. Наше комшије Мађари праве бизнис од гушчије јетре, деликатеса који је на цени и скупо се плаћа. Ми имамо могућности, али нема иницијативе на већем нивоу да се крене у ту причу. Јата гусака не траже неке скупе објекте за држање, потребни су само скромни услови . То је у неку руку екстензивна и органска производња, али недовољно промовисана и  без прецизне анализе и иницијативе да се сагледа и могући обим производње и корист које би сигурно било ако би се гушчарство унапредило.

Милорад Митровић