КАД ЈЕ ГЛАД ВЕЛИКА И ОД ЈАБУКЕ СТОМАК БОЛИ Један од ретких ЖИВИХ СВЕДОКА овако говори о свом животу у дому током Другог светског рата

Њих две су ауторке истоимене монографије и изложбе која је реализована прошле године и за коју су недавно добиле признање Музејског друштва Србије за изузетне резултате у претходној години.
Током читавог Другог светског рата у окупирану Србију су долазили таласи избеглица из свих крајева разорене Краљевине Југославије, што је наметнуло нужност њиховог организованог збрињавања. У ту сврху, у новембру 1941, основан је Комесаријат за избеглице и пресељенике, под чијим су покровитељством српски избеглички домови почели са збрињавањем избегличке деце, као најрањивије социјалне категорије, у Матарушкој Бањи 3. јуна 1942. Тиме је ово популарно туристичко место преображено у један од најзначајнијих хуманитарних центара у Србији, којем се 1943. прикључио и манастир Студеница, као опоравилиште за децу слабијег здравља. Брига о изнемоглој и болесној деци била је комплексна и обухватала је смештај, одевање, исхрану, лечење, школовање, васпитавање и организовање њиховог слободног времена. Од јуна 1942. до новембра 1944. у српским избегличким домовима у Матарушкој Бањи уточиште је пронашло више од 3.445 малишана, са свих подручја Краљевине Југославије.
О свом животу у дому, као специјални гост на предавању, говорио је један од ретких живих сведока Драган Жигић из Зрењанина, који је као деветогодишњи дечак са браћом био смештен у Матарушкој Бањи 1943. и 1944. године, а чије је сећање и сведочење једно од најдрагоценијих што се тиче ове теме.
Драган Жигић је са мајком, сестрама и браћом у Србију стигао као избеглица из Хрватске.
– Протерани смо из Хрватске, у којој сам рођен, да бисмо преко Босне стигли до Србије, до Шапца, односно до села Синошевић. У том селу смо се растали као породица. Мајка је остала са три сестре, а нас тројицу браће поделили су по кућама. Из овог села смо преко Београда стигли до дома у Матарушкој Бањи, у којој смо браћа и ја остали наредне две године – испричао је Жигић.
У дому су учили, лечили се, а прва асоцијација на њега је - глад.
– Иако су се наши васпитачи трудили, био је рат и није било хране. Јели смо све чега смо се докопали. Многи су оболевали, па и умирали. Сећам се да сам једном појео јабуку од које ме је толико болео стомак да сам мислио да ћу умрети. Једноставно, стомак није могао да је свари. Али, помислио сам, бар нећу умрети гладан – сећа се Драган Жигић.
Васпитавани су по војничком систему. Било је, како каже, и батина, али кад си мали не размишљаш превише о томе.
– Кад је почело бомбардовање Краљева, преселили су нас у Врњачку Бању, у коју смо стигли пешице. Путовали смо два дана и три ноћи. Из Врњачке Бање су нас поново раселили по селима. Доспео сам у Медвеђу, код Трстеника. Из тог села су нас одвели у Бугарску, у којој сам провео годину дана – наглашава Жигић.
После Бугарске, следили су домови у Ковину, Јабуци и Зрењанину. Драган је по домовима провео пуних десет година и исто толико није видео мајку. 
– У Зрењанину сам завршио средњу техничку школу, у Београду савезну тренерску и специјализовао гимнастику. Радио сам у Партизану десет година, а онда сам предавао физичко и предвојничку обуку у Техничкој школи. Због предвојничке сам завршио Факултет политичких наука у Загребу, одсек народне одбране – истиче Жигић.
Драган, иначе, о свом боравку у дому није говорио много у животу.
– То је нешто што потиснете. Нисам причао ни супрузи, ни сину, а ни унуцима. Тек кад сам чуо за ову изложбу и кад сам је посетио, сећања су се покренула – завршио је своју причу Зрењанинац Драган Жигић.
Жељко Балабан