KAD JE GLAD VELIKA I OD JABUKE STOMAK BOLI Jedan od retkih ŽIVIH SVEDOKA ovako govori o svom životu u domu tokom Drugog svetskog rata

Njih dve su autorke istoimene monografije i izložbe koja je realizovana prošle godine i za koju su nedavno dobile priznanje Muzejskog društva Srbije za izuzetne rezultate u prethodnoj godini.
Tokom čitavog Drugog svetskog rata u okupiranu Srbiju su dolazili talasi izbeglica iz svih krajeva razorene Kraljevine Jugoslavije, što je nametnulo nužnost njihovog organizovanog zbrinjavanja. U tu svrhu, u novembru 1941, osnovan je Komesarijat za izbeglice i preseljenike, pod čijim su pokroviteljstvom srpski izbeglički domovi počeli sa zbrinjavanjem izbegličke dece, kao najranjivije socijalne kategorije, u Mataruškoj Banji 3. juna 1942. Time je ovo popularno turističko mesto preobraženo u jedan od najznačajnijih humanitarnih centara u Srbiji, kojem se 1943. priključio i manastir Studenica, kao oporavilište za decu slabijeg zdravlja. Briga o iznemogloj i bolesnoj deci bila je kompleksna i obuhvatala je smeštaj, odevanje, ishranu, lečenje, školovanje, vaspitavanje i organizovanje njihovog slobodnog vremena. Od juna 1942. do novembra 1944. u srpskim izbegličkim domovima u Mataruškoj Banji utočište je pronašlo više od 3.445 mališana, sa svih područja Kraljevine Jugoslavije.
O svom životu u domu, kao specijalni gost na predavanju, govorio je jedan od retkih živih svedoka Dragan Žigić iz Zrenjanina, koji je kao devetogodišnji dečak sa braćom bio smešten u Mataruškoj Banji 1943. i 1944. godine, a čije je sećanje i svedočenje jedno od najdragocenijih što se tiče ove teme.
Dragan Žigić je sa majkom, sestrama i braćom u Srbiju stigao kao izbeglica iz Hrvatske.
– Proterani smo iz Hrvatske, u kojoj sam rođen, da bismo preko Bosne stigli do Srbije, do Šapca, odnosno do sela Sinošević. U tom selu smo se rastali kao porodica. Majka je ostala sa tri sestre, a nas trojicu braće podelili su po kućama. Iz ovog sela smo preko Beograda stigli do doma u Mataruškoj Banji, u kojoj smo braća i ja ostali naredne dve godine – ispričao je Žigić.
U domu su učili, lečili se, a prva asocijacija na njega je - glad.
– Iako su se naši vaspitači trudili, bio je rat i nije bilo hrane. Jeli smo sve čega smo se dokopali. Mnogi su obolevali, pa i umirali. Sećam se da sam jednom pojeo jabuku od koje me je toliko boleo stomak da sam mislio da ću umreti. Jednostavno, stomak nije mogao da je svari. Ali, pomislio sam, bar neću umreti gladan – seća se Dragan Žigić.
Vaspitavani su po vojničkom sistemu. Bilo je, kako kaže, i batina, ali kad si mali ne razmišljaš previše o tome.
– Kad je počelo bombardovanje Kraljeva, preselili su nas u Vrnjačku Banju, u koju smo stigli pešice. Putovali smo dva dana i tri noći. Iz Vrnjačke Banje su nas ponovo raselili po selima. Dospeo sam u Medveđu, kod Trstenika. Iz tog sela su nas odveli u Bugarsku, u kojoj sam proveo godinu dana – naglašava Žigić.
Posle Bugarske, sledili su domovi u Kovinu, Jabuci i Zrenjaninu. Dragan je po domovima proveo punih deset godina i isto toliko nije video majku. 
– U Zrenjaninu sam završio srednju tehničku školu, u Beogradu saveznu trenersku i specijalizovao gimnastiku. Radio sam u Partizanu deset godina, a onda sam predavao fizičko i predvojničku obuku u Tehničkoj školi. Zbog predvojničke sam završio Fakultet političkih nauka u Zagrebu, odsek narodne odbrane – ističe Žigić.
Dragan, inače, o svom boravku u domu nije govorio mnogo u životu.
– To je nešto što potisnete. Nisam pričao ni supruzi, ni sinu, a ni unucima. Tek kad sam čuo za ovu izložbu i kad sam je posetio, sećanja su se pokrenula – završio je svoju priču Zrenjaninac Dragan Žigić.
Željko Balaban