ВИЗИОНАРКЕ И ДАМЕ ВЕЛИКОГ СРЦА: Еуфемија Јовић и Софија Дражић најзначајније задужбинарке Старог Бечеја
Повратак у 19. век и осврт на велика дела и мисију две значајне личности, Еуфемије Јовић и Софије Дражић, тема је изложбе „Даме великог срца“ вишег кустоса историчара Немање Карапанџића у Градском музеју у Бечеју, која је отворена у петак.
Имао је овај град на Тиси седам, осам задужбинарки, али су поменуте две најзначајније.
– Оставши без порода, своју имовину, а биле су имућне, даривале су Српској православној црквеној општини, а имале су и виши циљ, јер је најзначајније што су основале два фонда кроз која су се школовала сиромашна деца – каже виши кустос историчар Немања Карапанџић. – Имамо један тренутак у 19. веку у Старом Бечеју где су две, могу слободно да кажем визионарке тог доба сагледале значај највећег блага човечанства, а то су млади, који су били залог за будућност. Било је то и улагање у своју државу тако што ће се млади школовати и враћати, или остајати на својим огњиштима и унапредити средину у којој живе.
Од две капеле једна претекла
Еуфемија Јовић је умрла 1861. године и сахрањена је у капели коју је подигла у центру Бечеја, на месту храма Јована Претече, који је мађарска војска спалила 1849. Ту су пренети и посмртни остаци њеног мужа са градског гробља. Другу капелу саградила је 1850. на свом салашу на Иђошком путу, како би вредним паорима омогућила да на лакши начин присуствују богослужењу. Временом је оронула и уз дозволу бачког епископа Иринеја Ћирића 1952. године је срушена.
Еуфемија је рођена у Старом Бечеју 1779. године у породици Јанковић, а 1801. удала се за Стевана Јовића, барона од Сигенберга, прослављеног војсковођу аустријске војске. Фонд баронице Еуфемије Јовић опстао је до 1944. године, док није установљена нова власт у срезу. Право на додељивањe средстава за школовање имала су деца из старобечејског среза, а у случају да их није било, финансирала би се деца из других крајева. Добијале су се суме за средње, више и високе школе. Све до 1928. само су мушка деца имала право на стипендије, а потом су и женска могла да конкуришу.
Софија Дражић рођена је у Вршцу 1806. године под девојачким презименом Живановић, а у Стари Бечеј је дошла пошто се удала за Григорија Дражића. Оставши удовица, сву имовину завештала је српском народу, са жељом да се оснује задужбински фонд за школовање сиротих девојака. На ту идеју је вероватно дошла у доба када је била активна чланица Просветне задруге Српкиња, културног удружења основаног у Старом Бечеју са циљем да што више женске деце добије добро образовање. Девојке су имале могућност да похађају и школе и универзитете у другим европским државама како би стекле што боље образовање.
Кућа у Зеленој улици
Софија Дражић је умрла 1895. и сахрањена је у Бечеју, у капели на православном гробљу коју је за живота подигла. Две куће је завештала још 1880. и данас се у једној у Зеленој улици налази седиште Српске православне црквене општине, а на плацу где се налазила кућа „на Пијаци“, после Другог светског рата нова власт је саградила Задружни дом. Капела на православном гробљу подигнута 1874. године посвећена је црквеном празнику Преносу моштију Светог Николе из Мире у Бари, који се слави 22. маја. Она се данас отвара само за Задушнице и литургију поводом поменутог празника, а око капеле су гробови знаменитих представника српског народа из Бечеја.
Иако, нажалост, ниједна од ове две закладе више не функционише, траг две визионарке у Бечеју је још видљив. И данас главни трг краси здање са великим натписом „Задужбина баронице Еуфемије Јовић“ из 1905. године, које је обједињено са Градском кућом. Дело је чувеног архитекте из Сенте Владимира Николића, рођака тадашњег патријарха Георгија Бранковића, који је заслужан за импресивна здања која данас обликују идентитет Сремских Карловаца и Новог Сада.
Иако у тестаменту Еуфемија не помиње подизање своје задужбине, вероватно се Српска православна црквена општина одлучила да на месту њене родитељске куће, која се наслањала на варошку, подигне нову зграду посвећену њој, у знак захвалности на остављеном имању на управљање. Оставши без порода Еуфемија је опоруком оставила Српској православнoj црквеној општини у Старом Бечеју 209 ланаца обрадиве земље, две капеле, три салашарске зграде и велелепну палату у центру града.
Изложено 50 предмета
Изложбу је отворила директор Музеја Војводине Чарна Милинковић, а присутнима су се обратили директор Градског музеја у Бечеју Акош Тојзан и аутор Немања Карапанџић. Вече је са три нумере улепшао црквени хор „Свети Георгије“ из Бечеја, којим је дириговала Сенка Јовановић.
У поставци се налази 50 изложбених предмета, а занимљиво је да су из свих збирки Градског музеја, сем природњачке – нумизматичке, историјске, етнолошке, ликовне и збирке примењене уметности. Градско позориште из Бечеја уступило је два предмета, а Основно писмо Софије Дражић Историјски архив Сента – Одсек за архивску грађу у Бечеју.
– Посебно се захваљујем на великој помоћи Српској православној црквеној општини у Бечеју на челу са протојерејом Владиславом Пајићем, која нам је уступила врло важан предмет, портрет Софије Дражић, чији аутор, нажалост, није познат– рекао је аутор изложбе Немања Карапанџић.
Пројекат је подржан од Министарства културе Републике Србије, а изложба ће трајати до краја фебруара, уз многобројне занимљиве пропратне програме.
