Александрово једно од најхуманијих села у Србији

У питању је, наиме, место са највећим бројем хранитељских породица у односу на број становника. У Александрову је оформљено и Удружење хранитељица „Мало до среће – Мића Влаховић“, а Центар за социјални рад Општине Нова Црња је овој организацији обезбедио објекат у којем се окупљају хранитељице са својом и децом коју су збринуле.

Директорка новоцрњанског Центра за социјални рад Љиљана Ковачевић каже за „Дневник“ да је Александрово познато као хранитељско место још од педесетих година прошлог века.

- Едукација нових хранитеља се обавља у регионалном центру у Новом Саду. Грађани заинтересовани за пружање хранитељских услуга подносе захтеве нашем Центру, а ми их прослеђујемо у Нови Сад. Такође, пратимо рад хранитеља који су укључени у програм – објашњава Ковачевић.

Председница Удружења хранитељица „Мало до среће – Мића Влаховић“ Јасмина Наумовски хранитељским позивом бави се већ 14 година. За то време, у њеној кући је боравило деветоро деце, а од тога четворо се и даље налази у дому ове хранитељице.

- Мајка сам четворице синова и моја деца су, због пословних и обавеза у школи, отишла од куће. Али, увек су прихватала другу децу која су боравила код нас, као и она њих. Једноставно, никада нисмо правили никакву разлику. Иначе, моја породица се бави повртарством у 12 пластеника и на једном јутру отворене земље. Од тог посла не одустајемо, а тако васпитавамо и сву децу, да се у животу мора трудити и радити више послова. Јер, од вишка глава не боли, само од мањка – прича Наумовски.

Спомен на Мићу Влаховића

Јасмина Наумовски објашњава како је удружење хранитељица добило данашњи назив. Наиме, раније се звало само „Мало до среће“, а онда је називу додато и име Миће Влаховића.

- Мића Влаховић је дошао из Звечанске у хранитељску породицу у Александрово као деветомесечна беба. Завршио је средњу школу, а затим је деветдесетих година отишао у рат у Босну, као добровољац. Тамо је тешко рањен и убрзо је подлегао повредама у Војномедицинској академији. У сећање на њега, на тог дивног момка, удружењу смо дали његово име – објаснила је Наумовски.

Она наводи да удружење на чијем је челу постоји већ двадесетак година и да сада броји 12 чланица. Некада их је било и више. Удружење у свом власништву има и објекат који је добило од Центра за социјални рад, а у којем се окупљају хранитељице са децом.

- Уз помоћ Општине Нова Црња и Месне заједнице Александрово уредили смо објекат и привели га намени. Одржавамо просторије, а за то, путем пројеката, добијамо наменска средства. Такође, децу обавезно водимо на екскурзије, бар два пута годишње. То су равноправни чланови наших породица – напомиње Наумовски.

Она додаје да је у овом удружењу тренутно 24-оро деце која су смештена у хранитељским породицама. У Александрову има још петнаесторо  деце чији хранитељи нису чланови удружења. А у оближњем Радојеву, у хранитељским породицама се налази још десеторо малишана. Наумовски истиче да данас у Александрову има оних који су овде дошли у хранитељске породице, али су одлучили да остану и овде заснују своје фамилије.

Тамара Саити, студенктиња друге године Педагошког факултета, када је имала две године дошла је у Александрово у хранитељску породицу.

- Тешко је и тужно доћи из даљег краја у ову средину. Али, толико година сам провела у Александрову да сам срећна и задовољна. Волела бих да свако дете без родитеља има хранитеља као што је био мој – испричала је Тамара.     

Ж. Балабан