РУСИ И АМЕРИКАНЦИ СИ БИЛИ САВЕЗНИЦИ ПРЕ ВИШЕ ОД ЈЕДНОГ И ПО ВЕКА Зашто је руски цар Александар II стао на страну Линколна током Америчког грађанског рата!
Иако се никада нису срели, нити су лично сарађивали, сарадња између руског цара Александра II и Абрахама Линколна током Америчког грађанског рата (1861–1865) занимљив је историјски догађај који показује необичан сплет дипломатских и стратешких интереса.
Наиме, односи између Русије и Сједињених Држава у том периоду били су изузетно срдачни, готово пријатељски, а Александар II пружио је посредну подршку Линколновој Унији у кључном тренутку, односно током Америчког грађанског рата између, коко се то код нас уобичава рећи, Севера и Југа.
Дакле, током грађанског рата, Унија на челу са Линколном суочавала се са озбиљном опасношћу од могуће интервенције европских сила. Ствар је у томе што су Велика Британија и Француска, разматрале да подрже Конфедерацију, односно Југ, из економских и политичких разлога (попут трговине памуком, али и територијалних претензија).
Руски морнари гасили велики пожар у Сан Франциску
Пацифичка ескадра, под командом контраадмирала Андреја Попова, стигла је у Сан Франциско у октобру 1863. године. Ова ескадра укључивала је бродове попут корвета "Богатир", "Калевала" и "Ринда", као и клипера "Абрек".
Дана 24. октобра 1863, избио је велики пожар у Сан Франциску, а руски морнари из ове ескадре активно су се укључили у гашење пожара. Они су, заједно са локалним ватрогасцима и грађанима, радили на спасавању имовине и сузбијању ватре, показавши изузетну храброст. Њихов допринос је био веома цењен, а становници Сан Франциска организовали су банкет у њихову част као знак захвалности, што је додатно ојачало пријатељске везе између Русије и САД током тог периода.
Насупрот томе , Русија је, под владавином Александра II, заузела другачији став. Наиме, Александар II који је познат по укидању кметства у Русији 1861. године, имао је само симпатијеза Линколнову борбу против ропства и очување јединства државе, видећи паралеле са сопственим реформама и изазовима унутар Руске империје.
Најупечатљивији моменат ове "сарадње" догодио се 1863. године, када је Русија сбоју Атлантску флоту послалаи у Њујорк, а Пацифичку у Сан Франциско. Ове флоте стигле су у америчке луке у септембру и октобру 1863, у време када је рат био у пуном јеку, а Унија под великим притиском.
Русија је, примарно, желела да овим потезом заштити сопствене интересе јер је била забринута због могућег сукоба са Британијом и Француском након Пољског устанка 1863- Због тога је слање флота у неутралне воде било је стратешки маневар, наиме присуство руских бродова у Америци послало је снажну поруку европским силама. Британија и Француска протумачиле су то као знак руске подршке Унији, што је допринело њиховом уздржавању од директне интервенције у корист Конфедерације.
Линколнова администрација дочекала је руске морнаре са великим ентузијазмом. У Њујорку и Сан Франциску организовани су банкети, параде и дочеци у част руских официра, а америчка јавност видела је у томе симбол солидарности. Иако није постојао формални савез, овај догађај ојачао је дипломатске везе између две земље. Неки историчари сматрају да је руско присуство имало индиректан утицај на исход рата, јер је смањило вероватноћу европске интервенције.
Поред тога, Александар II и Линколн делили су одређене идеале, попут еманципације (кметова у Русији и робова у САД), иако су њихови приступи и контексти били различити. Након Линколновог убиства 1865, Александар II послао је званично саучешће, што је додатно учврстило пријатељске односе две државе. Овај период сарадње достигао је врхунац 1867. године, када је Русија продала Аљаску Сједињеним Државама за 7,2 милиона долара, што је такође било делом мотивисано жељом да се ојачају везе са САД и смањи утицај Британије у региону.
Укратко, иако није било директне личне сарадње између Александра II и Линколна, њихове државе су у кључном историјском тренутку делиле заједничке интересе, а руска подршка – макар и симболична – имала је значајан утицај на америчку спољну политику током грађанског рата.
Руска морнарица као претња Британији и Француској
Руске бродове који су стигли у њујоршку луку 1863. године током Америчког грађанског рата предводила је Атлантска ескадра под командом контраадмирала Степана Лесовског.
Атлантска ескадра састојала се од шест бродова, од којих су већина били једрењаци са парним погоном, што је било типично за морнарице средином 19. века, у време транзиције са једрењака на парне бродове.
Иако је присуство ових бродова у Њујорку имало велики дипломатски и симболички значај, њихова стварна борбена снага била је ограничена у поређењу са најмодернијим бродовима тог доба. На пример, британска и француска морнарица већ су имале оклопњаче попут HMS Warrior (1860), које су биле далеко отпорније и боље наоружане.
Руски бродови, иако импресивни за своје време, били су углавном застарели у технолошком смислу, ослањајући се на дрвене трупове и глаткоцевне топове.
Међутим, њихова снага лежала је у броју и координацији. Ескадра је била довољно велика да представља претњу мањим флотама и да одврати потенцијалне нападе, што је и био циљ њиховог присуства у америчким водама – да сигнализирају Британији и Француској да би руска подршка Унији могла имати војне последице.