РЕЗОН: Студенти нису разумели Лока

Пише: Милорад Бојовић

Залуд роботи, лаптопови, паметни телефони, вештачка интелигенција, вратисмо се 5.000 година уназад. У преддржавно доба, где не владају демократска правила, устав, закони, институције, народни суверенитет - него закон јачег. Држава није човеков непријатељ. Није душманин грађана. Она је демократски алат – обликован вољом народа кроз друштвени уговор. Држава није имагинарна творевина. Она је скуп воља слободне већине грађана. И та воља је инкорпорирана у институције власти. Народ даје легитимитет и легалитет свакој држави на свету. 

Професори студената у блокадама, рећи ће да држава у савременом смислу постоји тек од Лока и Русоа. Или да се, у најбољем случају, може рачунати да суверена држава постоји око 400 година, од Вестфалског мира. Међутим, неће моћи да оспоре чињеницу да су лични хирови били закон само пре него је установљена држава. Само тада је свако спроводио своју вољу, не водећи рачуна о слободама и интересима другог. Да би се томе стало на пут постигнут је договор да суверенитет припада целом народу, који он на изборима преноси на своје представнике. Држава није настала као наметнута принуда, већ као насушна потреба. Народ је разумео да је добро да има систем који га штити од самовоље.

Политичари који непрестано губе на изборима верују у Бернајсову доктрину да народ није синоним за мудрост. Млади сматрају да опоизиција није синоним за корисност. Грађани који не подржавају ни власт ни опозицију, сматрају да студенти нису синоним за политичку моћ. И сада се јављају као нова, посебна групација, која жели моћ за себе. Плагирајући студенте, који су плагирали бољшевике настојаће да успоставе сопствене, паралелне институције. Да успоставе своју Париску комуну. Иронично је што се планирајући потпуну анархију уместо на Равашола и Прудона, позивају на Лока. Постоје две могућности. Или га нису читали. Или, то што су читали, нису најбоље разумели. 

Успостављајући филозофију модерног либералног друштва Лок нигде не позива на непоштовање закона и институција. Студенти и организатори зборова игноришу кључни Локов постулат да где нема закона, нема ни слободе. Ако свако може да ради шта хоће, нико није слободан, важи само закон јачег. Супротно њиховим идејама пленума и зборова, Лок пише да би сваки закон био узалудан, ако не би имао ко да га спроведе. 

- Људска слобода у друштву не треба да буде ни под каквом другом влашћу, осим оне која је успостављена уз сагласност у заједници. Али, то не значи повратак на повратак на правила природе - закон јачег. Будући да би у природном стању сваки човек имао једнаку власт да спроводи природне законе, разумно је да се одређеним друштвеним уговором сви одрекну тог права и пренесу га на државне институције. Кад не би постојало тело које у природном стању има моћ да изврши тај закон и тиме сачува невине и обузда преступнике. Преступник се кршећи закон изјашњава да живи по другом правилу изван правила разума и заједничке правичности, и тако постаје опасан по друштво - пише Лок. 

По узору на студентске пленуме, грађани који су незадовољни политиком и власти  и опозиције, оформиће паралелне институције. Доносиће одлуке о локалним и државним питањима на зборовима 
грађана. Сами по себи, зборови не морају да представљају нешто лоше. Проблем са њима је што, као и пленумни, нису за све. Већ само за поуздане истомишљенике

Нема код њега ниједне речи о блокадама и делегитимизацији државе. Али тога има много код анархиста, Маркса, Енгелса и Лењина. Они кажу да држава не може да еволуира, већ мора да се револуцијом успостави ново уређење, које ће више одговарати потребама оних који побуну покрећу. На темељима бољшевичке насилне смене власти, западни центри моћи осмислили су методе ненасилне промене режима. Питер Акерман, Џин Шарп и Марк Палмер одговорни су за обарање свих комунистичкх режима у Европи, и свих диктаторских и „диктаторских” режима у Јужној Америци, Азији и Африци. Тачније, у свим земљама које су имале ресурсе које нису хтеле да уступе Западу.

Све што од 1. новембра прошле године раде студентски пленуми, прецизно је објављено у књигама Шарпа, Акермана и Палмера. Од речи до речи. Пленум је институција паралелне моћи, која суспендује званичне конвенције о владавини путем представничке демократије. 

По узору на студентске пленуме, грађани који су незадовољни политиком и власти и опозиције, оформиће паралелне институције. Доносиће одлуке о локалним и државним питањима на зборовима грађана. Само по себи, то не мора нужно да буде нешто лоше. Проблем са зборовима је што као и пленумни нису за све. Већ само за поуздане истомишљенике.
Зборови грађана неће угрозити власт, али ће елиминисати опозицију. Из њих може да израсте нова политичка снага, јер ће артикулисати микролокалне теме које опозиција са висова свог умишљеног елитизма није кадра да детектује, а које власт не стиже да уради, јер се бави великим инвестицијама, растом економије, плата и пензија. Ако жели да политички преживи, опозиција мора да схвати да да су приче о прелазној влади чисто губљење времена, и да се позабави питањем зборова који могу преузети њихову позицију. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу