overcast clouds
0°C
19.01.2025.
Нови Сад
eur
117.0991
usd
113.7658
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

Колумбија на Јадрану: Истина о балканском нарко бизнису и организованом криминалу који је глобални изазов за друштво и безбедност

14.01.2025. 16:25 18:12
Пише:
Извор:
Дневник
Kotor
Фото: Pexels/Ilustracija

Криминални кланови, а посебно транснационалне организоване криминалне групе (ОКГ) су доживели експанзију последњих година, па и деценија, не само у нашем региону, већ и у читавом свету.

Разлог је једноставан- разне криминалне делатности, а нарочито трговина наркотицима, доносе огроман профит. Нарочито је уносна трговина кокаином, иако многи кланови све чешће тргују са различитим врстама наркотика, при чему имају уже подгрупе специјализоване за трговину једном врстом наркотика. Огроман новац се врти у овој црној делатности, а обично уз трговину наркотицима иду и многа друга кривична дела и активности, које су пропратне уз туделатност. Огроман новац који се стиче има тежњу да буде опран убацивањем у легалне токове. Тај прљав новац се убацује у бизнис, посебно у сферу грађевинарства, али се користии за корупцију, подмићивање, пенетрацију у политичке системе, партије, државне органе, посебно оне који су по опису посла задужени да управо овакав криминал сузбијају и кажњавају, појашњавају наши саговорници за “Дневник” како криминалне и мафијашке групе убацују новац у легалне токове.

Млади жртве популаризације девијантног понашања

Не треба ни помињати колико је омасовљавање оваквог нарко бизниса дугорочно штетно за државе и друштва у којима се то дешава, упозоравају даље они, што ствара безбедносни, социолошки, здравствени проблем, посебно имајући у виду ментално здравље нације и нарочито младих, који су, која год земља и регион да су у питању, најчешће жртва популаризације оваквих облика девијантног понашања, јер им то привидно омогућава пет минута славе, богатства, извитопереног смисла, све док већина њих несрећно не заврши - по затворима или у гробу. Многе државе поспешују развој оваквог бизниса - сматрајући да им он пружа одличну прилику да зараде велики новац, који се слива у тзв. црне фондове за разне операције. Неке земље веома систематично развијају како нарко бизнис, тако и остале видове криминала попут шверца друге робе, фалсификовања новчаница, па чак и производње дроге. Поједине земље имају тактику да путем извоза дроге и поспешивањем осталих девијантних процеса у другим земљама подривају те земље које не сматрају пријатељским, тако да своје делатности правдају тзв. патриотским разлозима. Када је реч о домаћем терену, државе често имају изговоре да би таквог бизниса и криминала свакако било, па да ако га не контролише одређена држава, контролисаће га странци, друге државе или неконтролисане групе.

Црне делатности за особе без скрупула

Сличан принцип државе имају и према навијачким и хулиганским групама, које су често увезане у нарко-групе и ОКГ. Те теорије да би криминала и нарко бизниса свакако било и да уколико нека држава нема, ако не контролу, онда барем увид у то шта се дешава на том црном пољу, онда ће бити још горе, јер би та сфера била у невидљивој и неконтролисаној зони - нису теорије потпуно без смисла и логике. Не постоји савршено друштво, као ни људи и увек ће бити злочина, криминала, дроге, корупције итд. Да је људска природа у одређеном проценту кварљива, без обзира на цену коју тај пад носи, показује то што се такве појаве дешавају и у земљама у којима се све то кажњава и смртном казном. То свакако не може бити изговор за мањак воље у обрачун управног поретка са таквим негативним појавама и процесима. Показало се широм света да када се (пара)државни системи упусте у подстицање нарко трафикинга и сл. делатности, обично би се то враћало као бумеранг, јер је то људска делатност коју је готово па немогуће увек и до краја исконтролисати. То није само ствар духовног закона који каже да што се посеје, кад-тад ће се и пожњети, већи крајње рационалне анализе. Таквим црним делатностима се баве углавном особе које немају скрупула, нити нарочитих моралних квалитета, па у том свету углавном царују лични интереси, превртљивост, издаје - тако да и криминални актери често мењају дресове, намештају своје “пријатеље”, стога ни државе не треба да имају поверења у такве људе, нити да се превише ослањају на исте. Да ли треба имати илузију да онај који у том суровом свету изда кума, рођака, женуи сл. неће издати и својуземљу када упадне у проблем икада му то буде једини излаз? У највећем броју земаља се такви користе за разне прљаве послове, како не би могли да буду доведени у везу са државним органима уколико нешто крене по злу, али Израел нпр. има потпуно другачији метод, па чак и за неке најцрње задатке користи запослене и обучене људе из система, а не криминалце са улице и жаргонски речено дрипце. Рекло би се да је ефикасност израелског веома професионалног државног апарата у самом светском врху и да је њихова методологија далеко изнад већине других, који заговарају од њих другачију школу мишљења по овим питањима, а који би потајно желели да буду барем десетину ефикасни као Израел.

Рат Кавчана и Шкаљараца однео неколико десетина живота

Што се тиче активности којима разни државни актери широм света плански подстичу црне делатности, попут нарко бизниса, чак и када теже да такве активности извозе споља, а да сачувају ред и закон унутар својих граница, државе то углавном не успевају, зато што велики интереси и новац доведу до раскола и сукоба, појаве других криминалних активности, убистава, а актери који се баве тиме, ма колико дуго радили и живели у иностранству, ипак се враћају у матичнуземљу у којој са ривалима рашчишћавају нерашчишћене рачуне. Одличан пример тога је и наше балканско поднебље, посебно Црна Гора, у којој је само рат између Кавачког и Шкаљарског клана у последњих скоро десет година, однео неколико десетина, претежно младих живота. Црна Гора је и у оквиру СФРЈ имала поприлично јаку републичку Службу државне безбедности (СДБ), а познато је да је и у време СФРЈ савезна служба (свака републичка је давала свој допринос у томе, а посебно је ефикасна била црногорска) користила криминалце за обављање прљавих послова у иностранству, а крајем осамдесетих и почетком деведесетих већина њих се вратила у земљу и ставила у службу новонасталих држава. У ратним временима, посебно у Савезној Републици Југославији (Србија и Црна Гора) када је СРЈ била у условима тоталне међународне изолације и жестоких санкција, државни шверц је помогао да земља опстане, финансира ратове и бори се за остваривање државних и националних интереса. Почетком деведесетих шверц дувана постаје државни посао у Црној Гори, чији је географски положај и излазак на Јадранско море, близина Италије, помогао да се та грана, тада сивог, а касније црног бизниса, веома разграна. Касније долази до раскола у до тада јединственом ДПС-у, где Мило Ђукановић излази 1997. године као победник и прави радикалан заокрет ка Западу. Од тренутка његовог геополитичког заокрета Запад почиње да га подржава и да жмури на његове криминалне делатности, јер је он тада постао ’’кучкин син, али њихов (западни) кучкин син’’. Оно што је почетком деведесетих био патриотски бизнис да земља преживи, крајем деведесетих је постао црни бизнис за Ђукановићево лично богаћење, црне фондове и опстанак на власти и борбу против Београда. Шема која је коришћена за шверц дувана и државне структуре (бившег црногорског режима) са створеним међународним везама, временом преоријентисани су и на шверц наркотика, што је проузроковало то да Црна Гора постане препозната као “Колумбија на Јадрану”, а град Котор је због сукоба два завађена клана, пропорционално броју становника по стопи убистава и криминала надмашио и неке од, у том смислу најгорих, мексичких градова. Шверц дувана, као и остале криминално-(гео)политичке интриге у Црној Гори су још крајем деведесетих и почетком двехиљадитих односили жртве, чак и међу високо позиционираним припадницима Ђукановићеве, тада већ дубоко криминализоване и антисрпске безбедносне службе. Иако су били политички на истој страни, одани истом господару, подела плена је изазивала расколе, а могуће да је Ђукановић зазирао да му неко од тих сарадника није до краја лојалан, да ће можда променити дрес или постати сведок сарадник. Готово ниједно од таквих убистава није расветљено, а неке од важних особа у том систему које су биле ликвидиране (а које су и саме биле умешане у тешка кривична дела) су: Вања Бокан, Горан Жугић, Дарко Распоповић Бели, Благота Секулић Бајо, Самир Усенагић, чак је и високи политички функционер из сектора безбедности Вук Бошковић страдао у мистериозној саобраћајној несрећи.

Сумња на државни тероризам

Нису само страдали људи из Ђукановићевог миљеа, већ и часни људи који су им се нашли на путу, попут Душка Јовановића, власника и главног уредника подгоричког Дан-а, а то убиство је имало јасне облике државног тероризма Ђукановићеве клике. Директор службе у то време је био каснији премијер Душко Марковић, а сестра покојног Јовановића је изнела тврдње да су тада кључни Ђукановићеви оперативци у служби Зоран Лазовић и Душко Голубовић били главна логистика убицама. Осуђен је само Дамир Мандић за саизвршилаштво, сумњало се и на Вука Вулевића, али директни убица још увек није званично пронађен и пресуђен, као ни налогодавац. Сумња се да је жртва Ђукановићеве дуванске мафије био и хрватски новинар Иво Пуканић, убијен у Загребу 2008. године, а том приликом је смртно страдао и његов сарадник из Национала Нико Фрањић. Убиство високог полицијског функционера Славољуба Шћекића, чија сестра тврди да је убијен јер је био на трагу разрешења неких од најкрупнијих случајева, такође буди сумњу на државни тероризам, а Шћекићева сестра је оптужила службу, поменувши исте људе који се оптужују и у случају Душка Јовановића. Спекулише се да су неки од извршилаца у случају убиства Душка Јовановића могли бити и странци, с обзиром на то да је Ђукановићев бивши режим, дубоко криминализован, успоставио још у другој половини деведесетих јаке везе са италијанском мафијом, попут Ндрангете, а познато је да криминалне групе за новац, могу да организују и изврше убиство за рачун некога ко их плати и са ким иначе сарађују, иако они сами немају директно личних мотива да убију означену мету, јер је и убиство, нажалост, данас постало бизнис. У Црној Гори, због близине Албаније, и доброг дела албанске популације у њој, доста је разгранат шверц марихуане, по чему је нарочито познато место Тузи. Када је реч о хероину, Црна Гора је такође и на хероинском путу, а нарочито је у том смислу важно место Рожаје, као и цео тај рејон наслоњен на нашу окупирану Метохију. Када је реч о кокаинском трафикингу, након операције Балкански ратник и, условно речено, пада Шарићевог клана, у Црној Гори испливава град Котор као центар кокаинског криминала. То није толико необично, с обзиром на то да тај град традиционално даје велики број помораца, који су са легалног поморског бизниса, све чешће прихватали прелазак на сарадњу са криминалним клановима због примамљиве зараде. Најпре је поморац Драган Дудић Фриц убијен у
Котору 2010. године, док је Жељко Бојанић тада рањен и нестао је из земље, а тек је пре неку годину ухапшен у Турској, под оптужбом да је члан кавачког клана. Након Шарићевог пада, убиства Фрица, бекства Бојанића, у Котору се појавила група млађих људи у тада јединственом клану, који се крајем 2014. завадио око мистериозног нестанка 200 кг кокаина из штек стана у Валенсији, а званично се првом жртвом рата шкаљарског и кавачког клана, сматра Горан Радоман, у медијима означен као шкаљарац, а који је убијен фебруара 2015. године у Београду. Од тада су се убиства ређала као на траци. Спекулисало се да је Брано Мићуновић намерно организовао нестанак те дроге, да би завадио и поцепао которски клан, јер су се у Црној Гори уплашили да се клан много
осилио, па да је требало да се ослаби поделом. А опет, неки други су говорили да је покојни Мићуновић наводно покушао својим ауторитетом да их помири и заустави крвави рат два клана, али да га они нису слушали. 

Почетак краја Мила и његовог ДПС-а

Подела клана и мржња између дојучерашњих сарадника, уз уплив (гео)политике и државних и међународних структура, помало подсећа на Србију од пре двадесетак година и случај некадашње поделе на земунски и сурчински клан. На Балкану генерално велики кланови су неодвојиви од политике, па смо тако деведесетих имали примере да су се различити кланови стављали на страну различитих политичких опција. Тако је нпр. некадашњи вождовачки клан подржавао опозициони Српски покрет обнове (СПО) а неки њему супротстављени кланови су подржавали тадашњи режим. Исто важи, што се тиче политичког уплива и покушаја контроле над њима, и за навијачке групе, поготово највећих клубова. Када је реч о кавачком и шкаљарском клану, који су добили називе по насељима у Котору, они су по свим важнијим градовима Црне Горе имали себи лојалне групе, па тако у Никшићу, Подгорици, на Цетињу, у Будви, Бару итд. смо имали често супротстављене групе, где је један део тзв. градских момака био под шкаљарцима, а други део лојалан кавчанима. Неки су у том свету били прича за себе, попут Брана Мићуновића и Ивана Делића (обојица у служби антисрпског режима Мила Ђукановића ) Нарочито је та подела кланова погодила лучки град Бар, у коме је један клан предводио Армин Муша Османагић, убијен 2014. године. а други клан Лука Ђуровић, мистериозно погинуо у саобраћајној несрећи 2013. године. Османагић се међу упућеним људима сматрао државним човеком Ђукановићевог режима, а након његове смрти клан је наставио да функционише, и овај део је више везан за Ђукановићу одан кавачки клан и бившу власт у Црној Гори. Ђуровићев клан је такође наставио да живи кроз његове наследнике, који су више везани за шкаљарски клан, а често су их стављали у исти кош са будванским делом шкаљарског клана, па су их неки чак сматрали и јединственом будванско-барском групом. Вођом барског огранка шкаљараца се некада сматрао Алан Кожар, који је убијен, а тај део барске групе близак шкаљарцима је осумњичен да је покушао да ликвидира Радоја Звицера у Кијеву 2020. године. У Никшићу се одређени тзв. јачи играчи из тог миљеа сматрају ближим шкаљарцима, као и неки из Подгорице, док у истим тим градовима постоје фигуре из криминалног миљеа које су се сврстале на супротну страну. Када је реч о тзв. будванској групи, блиској шкаљарцима, али и чувеном Луки Бојовићу, многи који се у медијима убрајају да су њен део тврде да нису никакви криминалци, већ евентуално жестоки момци, а да им је криминална прича подметнута како би се таквим етикетирањем лакше оправдала њихова елиминација, јер је то група људи која се показала чврста у борби против Мила Ђукановића, па неки њени наводни припадници тврде да су из разлога политичког прогона и хајке убројани у припаднике некакве наводне ОКГ. Будва је као град измакла Ђукановићу из руку 2016. године, што је био почетак краја Мила и његовог ДПС-а. У неким градовима попут Будве или Берана нпр. су многи тзв. жестоки момци итекако допринели паду ДПС-а са власти и Србима у Црној Гори је помогло и то што су у својим редовима имали и такве жестоке момке, који су били неопходни за свргавање тог антисрпског режима, јер је таквом криминогеном и опасном режиму могла да се супротстави једино група људи која не зна за страх, па макар међу њима било и тзв. контроверзних жестоких момака. Објављене Скај преписке су показале до које мере је бивши режим у Црној Гори био уплетен у криминал и колико је био опасан по своје политичке противнике. Ситуација која се ових дана одвија у Будви поводом седнице СО Будва, обилује међусобним оптужбама, у којима се дојучерашњи саборци, сада на крв и нож завађени, међусобно оптужују да су у супротном политичком табору безбедносно интересантна лица (БИЛ) и припадници ОКГ. Нажалост, претходних месеци је дошло до раскола некадашње просрпске већине у Будви, при чему је део који подржава бивши председник општине Мило Божовић, као и Радован Перовић (ухапшени као наводни припадници кавачког клана) подржао Николу Јовановића, који је окренуо леђа коалицији За будућност Будве и ушао у тајне преговоре са ДПС-ом. Многи сматрају да су оба которска завађена клана својевремено формирана
од стране дела система, односно делова црногорске полиције и посебно АНБ-а (у време док је државом господарио Ђукановићев злогласни режим). Показало се да је шкаљарски клан имао знатно већи отклон од структура црногорских (бивших) власти, које су га немилосрдно прогањале, док је кавачки клан имао апсолутну подршку Мила Ђукановића, а већ се до сад показало да осим вођа
попут Радоја Звицера и Слободана Кашћелана, кавчанима су оперативно командовали ухапшени Зоран Лазовић и његов син Петар, као и одбегли полицајац Љубо Миловић. Кавачки клан је био потпуно у служби антисрпских снага, Ђукановића и његовог ДПС-а, а под своју контролу су ставили и клан Беливук-Миљковић у Србији, а то је клан који је сумњичи пред судом да је починио нека од најмонструознијих кривичних дела. У политичком смислу постојала су у Црној Гори (постоје и даље, само им је скршена снага) и преузлета которских кланова, два крила ДПС, тј. два политичко-шверцерска клана - тзв. клан Гранд и мојковачки клан. Мојковачки клан су предводили Душко Марковић и ухапшени бивши директор полиције Веселин Вељовић, а тај клан је био специјализован најпре за шверц цигарета. Падом Ђукановићеве власти кавачки клан је доживео нокдаун и у Црној Гори и у Србији, а Црна Гора и
регион су добили прилику за барем делимичну декриминализацију. Показало се да то ипак није тако лако до краја спровести, јер се велики новац и моћ врте око тих група. У последњих неколико месеци, након пар година реалтивног затишја, поново је било неколико убистава у Црној Гори, а та убиства су приписана рату између кавачког и шкаљарског клана. Оба црногорска клана су изградила јаке везе по Јужној Америци и постали су моћни на транснационалном нивоу.
Кавачки клан има ћелије у бројним земљама, нарочито му је важна Словенија, у којој су имали моћан огранак. Словенија је земља која је традиционално имала огранке свих најмоћнијих кланова са Балкана, због својих лука, географског положаја и бројног становништва пореклом из осталих ексју република. Да није само Црна Гора из нашег региона позната по транснационалном наркобизнису, показује пример картела из Федерације БИХ познатог под називом Тито и Дино, а тај клан је такође изградио јаке везе у Јужној Америци и постао глобално препознатљив. Глобализација је захватила и наркобизнис, па се сукоби у том свету никада брже преливају са једне светске тачке на другу. Криминалци са Балкана су још деведесетих имали јаке везе у Латинској Америци, као и у САД, а које су одржали и оне постоје и данас. Не само да су везе балканских криминалаца ојачале са криминалним клановима у Перуу, Еквадору, Колумбији, Мексику, Бразилу итд. већ је глобализација олакшала брзину комуникације, али и преношење образаца понашања. Суровост појединих кланова из региона је као пресликана од колумбијских и мексичких кланова, познатих по суровом кажњавању ривала или издајника из сопствених редова. То се чак преноси и путем страних и домаћих ТВ серија које све чешће популаризују такав вид понашања и на макар прикривени начин од вођа кланова праве (анти)хероје.

Драстичне размере криминала штетне за државе и друштва

Вероватно је тачно да већина држава на свету има неку мафију, ако не директно да је контролише, оно макар постоји присуство неке мафије у њеним границама. То је просто у људској природи откад је света и века, и једино се са тим може релативно изборити уколико држава има челичну вољу да том изазову одговори на прави начин. Али је опасно за неку земљу када мафија почне да има своју државу. Ако се присетимо приче се почетка текста, констатоваћемо да некада државе створе моћне кланове одозго, а који се после често отргну контроли или их преузму стране службе и злоупотребе их у сопствене сврхе. Некада кланови нарасту одоздо, услед институционалног немара, кукавичлука, корупције на нижим нивоима, а када нарасту довољно високо пожеле да валоризују новчану снагу и претопе је у праву моћ, па и политичку, и тада државе и друштва долазе у проблем. Нигде на свету нема истински јаког и организованог криминала, уколико он нема политичку подршку и амин од стране макар дела система. Тада можемо да се запитамо у том односу политике/државе и криминала, шта чему (п)остаје надређено, ко је ту јачи фактор - филозофски речено шта је старије кокошка или јаје. Показало се ипак да државе када имају политичку вољу, имају снаге да се реше криминалаца, чак и оних које су саме створиле и оне који су до неког тренутка користили систему. Када се такви моћни кланови елиминишу, онда после неког времена и вакуума, појаве се неки нови, који се често опет међусобно поделе и заваде кад превише нарасту, па се некада чини као да се одвија неки дежа ву, или чак перпетуум мобиле. Нема спора да су драстичне размере криминала штетне за државе и друштва, који у таквим околностима не могу бити здрави, а имали смо пример Црне Горе пре 30. августа 2020. године
као најеклатантнији пример криминогеног (бес)поретка. Црна Гора је неко време, након пада ДПС са власти, али и пада огромних наркопошиљки, имала и кризу буџета и проблеме око исплате плата и пензија, јер је у одређеном периоду наркобизнис који је служио и за те исплате и фондове, био жестоко сасечен на међународном нивоу. Но, уколико нема дугорочног планирања (с)узбијања таквих делатности, то ће се повратити кад-тад, јер је огроман новац у игри, а самим тим и моћ. Сведоци смо колико тона дроге готово свакодневно падне на глобалном нивоу, али као да то све мање брине криминалне кланове, јер дроге толико има, да ако им је пала једна тура, прошло је готово истовремено неколико других. После пада криминалног ДПС режима, ипак има
наде и за Црну Гору и за регион, да ће се такве делатности барем смањити, и да ће државе региона више тежити да буду балканске Швајцарска, Луксембург, Сингапур и сл. него да буду балканска Колумбија или Мексико.

Д. Ж. 

Извор:
Дневник
Пише:
Пошаљите коментар
Укупан број коментара је: 0