Kolumbija na Jadranu: Istina o balkanskom narko biznisu i organizovanom kriminalu koji je globalni izazov za društvo i bezbednost

Razlog je jednostavan- razne kriminalne delatnosti, a naročito trgovina narkoticima, donose ogroman profit. Naročito je unosna trgovina kokainom, iako mnogi klanovi sve češće trguju sa različitim vrstama narkotika, pri čemu imaju uže podgrupe specijalizovane za trgovinu jednom vrstom narkotika. Ogroman novac se vrti u ovoj crnoj delatnosti, a obično uz trgovinu narkoticima idu i mnoga druga krivična dela i aktivnosti, koje su propratne uz tudelatnost. Ogroman novac koji se stiče ima težnju da bude opran ubacivanjem u legalne tokove. Taj prljav novac se ubacuje u biznis, posebno u sferu građevinarstva, ali se koristii za korupciju, podmićivanje, penetraciju u političke sisteme, partije, državne organe, posebno one koji su po opisu posla zaduženi da upravo ovakav kriminal suzbijaju i kažnjavaju, pojašnjavaju naši sagovornici za “Dnevnik” kako kriminalne i mafijaške grupe ubacuju novac u legalne tokove.

Mladi žrtve popularizacije devijantnog ponašanja

Ne treba ni pominjati koliko je omasovljavanje ovakvog narko biznisa dugoročno štetno za države i društva u kojima se to dešava, upozoravaju dalje oni, što stvara bezbednosni, sociološki, zdravstveni problem, posebno imajući u vidu mentalno zdravlje nacije i naročito mladih, koji su, koja god zemlja i region da su u pitanju, najčešće žrtva popularizacije ovakvih oblika devijantnog ponašanja, jer im to prividno omogućava pet minuta slave, bogatstva, izvitoperenog smisla, sve dok većina njih nesrećno ne završi - po zatvorima ili u grobu. Mnoge države pospešuju razvoj ovakvog biznisa - smatrajući da im on pruža odličnu priliku da zarade veliki novac, koji se sliva u tzv. crne fondove za razne operacije. Neke zemlje veoma sistematično razvijaju kako narko biznis, tako i ostale vidove kriminala poput šverca druge robe, falsifikovanja novčanica, pa čak i proizvodnje droge. Pojedine zemlje imaju taktiku da putem izvoza droge i pospešivanjem ostalih devijantnih procesa u drugim zemljama podrivaju te zemlje koje ne smatraju prijateljskim, tako da svoje delatnosti pravdaju tzv. patriotskim razlozima. Kada je reč o domaćem terenu, države često imaju izgovore da bi takvog biznisa i kriminala svakako bilo, pa da ako ga ne kontroliše određena država, kontrolisaće ga stranci, druge države ili nekontrolisane grupe.

Crne delatnosti za osobe bez skrupula

Sličan princip države imaju i prema navijačkim i huliganskim grupama, koje su često uvezane u narko-grupe i OKG. Te teorije da bi kriminala i narko biznisa svakako bilo i da ukoliko neka država nema, ako ne kontrolu, onda barem uvid u to šta se dešava na tom crnom polju, onda će biti još gore, jer bi ta sfera bila u nevidljivoj i nekontrolisanoj zoni - nisu teorije potpuno bez smisla i logike. Ne postoji savršeno društvo, kao ni ljudi i uvek će biti zločina, kriminala, droge, korupcije itd. Da je ljudska priroda u određenom procentu kvarljiva, bez obzira na cenu koju taj pad nosi, pokazuje to što se takve pojave dešavaju i u zemljama u kojima se sve to kažnjava i smrtnom kaznom. To svakako ne može biti izgovor za manjak volje u obračun upravnog poretka sa takvim negativnim pojavama i procesima. Pokazalo se širom sveta da kada se (para)državni sistemi upuste u podsticanje narko trafikinga i sl. delatnosti, obično bi se to vraćalo kao bumerang, jer je to ljudska delatnost koju je gotovo pa nemoguće uvek i do kraja iskontrolisati. To nije samo stvar duhovnog zakona koji kaže da što se poseje, kad-tad će se i požnjeti, veći krajnje racionalne analize. Takvim crnim delatnostima se bave uglavnom osobe koje nemaju skrupula, niti naročitih moralnih kvaliteta, pa u tom svetu uglavnom caruju lični interesi, prevrtljivost, izdaje - tako da i kriminalni akteri često menjaju dresove, nameštaju svoje “prijatelje”, stoga ni države ne treba da imaju poverenja u takve ljude, niti da se previše oslanjaju na iste. Da li treba imati iluziju da onaj koji u tom surovom svetu izda kuma, rođaka, ženui sl. neće izdati i svojuzemlju kada upadne u problem ikada mu to bude jedini izlaz? U najvećem broju zemalja se takvi koriste za razne prljave poslove, kako ne bi mogli da budu dovedeni u vezu sa državnim organima ukoliko nešto krene po zlu, ali Izrael npr. ima potpuno drugačiji metod, pa čak i za neke najcrnje zadatke koristi zaposlene i obučene ljude iz sistema, a ne kriminalce sa ulice i žargonski rečeno dripce. Reklo bi se da je efikasnost izraelskog veoma profesionalnog državnog aparata u samom svetskom vrhu i da je njihova metodologija daleko iznad većine drugih, koji zagovaraju od njih drugačiju školu mišljenja po ovim pitanjima, a koji bi potajno želeli da budu barem desetinu efikasni kao Izrael.

Rat Kavčana i Škaljaraca odneo nekoliko desetina života

Što se tiče aktivnosti kojima razni državni akteri širom sveta planski podstiču crne delatnosti, poput narko biznisa, čak i kada teže da takve aktivnosti izvoze spolja, a da sačuvaju red i zakon unutar svojih granica, države to uglavnom ne uspevaju, zato što veliki interesi i novac dovedu do raskola i sukoba, pojave drugih kriminalnih aktivnosti, ubistava, a akteri koji se bave time, ma koliko dugo radili i živeli u inostranstvu, ipak se vraćaju u matičnuzemlju u kojoj sa rivalima raščišćavaju neraščišćene račune. Odličan primer toga je i naše balkansko podneblje, posebno Crna Gora, u kojoj je samo rat između Kavačkog i Škaljarskog klana u poslednjih skoro deset godina, odneo nekoliko desetina, pretežno mladih života. Crna Gora je i u okviru SFRJ imala poprilično jaku republičku Službu državne bezbednosti (SDB), a poznato je da je i u vreme SFRJ savezna služba (svaka republička je davala svoj doprinos u tome, a posebno je efikasna bila crnogorska) koristila kriminalce za obavljanje prljavih poslova u inostranstvu, a krajem osamdesetih i početkom devedesetih većina njih se vratila u zemlju i stavila u službu novonastalih država. U ratnim vremenima, posebno u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) kada je SRJ bila u uslovima totalne međunarodne izolacije i žestokih sankcija, državni šverc je pomogao da zemlja opstane, finansira ratove i bori se za ostvarivanje državnih i nacionalnih interesa. Početkom devedesetih šverc duvana postaje državni posao u Crnoj Gori, čiji je geografski položaj i izlazak na Jadransko more, blizina Italije, pomogao da se ta grana, tada sivog, a kasnije crnog biznisa, veoma razgrana. Kasnije dolazi do raskola u do tada jedinstvenom DPS-u, gde Milo Đukanović izlazi 1997. godine kao pobednik i pravi radikalan zaokret ka Zapadu. Od trenutka njegovog geopolitičkog zaokreta Zapad počinje da ga podržava i da žmuri na njegove kriminalne delatnosti, jer je on tada postao ’’kučkin sin, ali njihov (zapadni) kučkin sin’’. Ono što je početkom devedesetih bio patriotski biznis da zemlja preživi, krajem devedesetih je postao crni biznis za Đukanovićevo lično bogaćenje, crne fondove i opstanak na vlasti i borbu protiv Beograda. Šema koja je korišćena za šverc duvana i državne strukture (bivšeg crnogorskog režima) sa stvorenim međunarodnim vezama, vremenom preorijentisani su i na šverc narkotika, što je prouzrokovalo to da Crna Gora postane prepoznata kao “Kolumbija na Jadranu”, a grad Kotor je zbog sukoba dva zavađena klana, proporcionalno broju stanovnika po stopi ubistava i kriminala nadmašio i neke od, u tom smislu najgorih, meksičkih gradova. Šverc duvana, kao i ostale kriminalno-(geo)političke intrige u Crnoj Gori su još krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih odnosili žrtve, čak i među visoko pozicioniranim pripadnicima Đukanovićeve, tada već duboko kriminalizovane i antisrpske bezbednosne službe. Iako su bili politički na istoj strani, odani istom gospodaru, podela plena je izazivala raskole, a moguće da je Đukanović zazirao da mu neko od tih saradnika nije do kraja lojalan, da će možda promeniti dres ili postati svedok saradnik. Gotovo nijedno od takvih ubistava nije rasvetljeno, a neke od važnih osoba u tom sistemu koje su bile likvidirane (a koje su i same bile umešane u teška krivična dela) su: Vanja Bokan, Goran Žugić, Darko Raspopović Beli, Blagota Sekulić Bajo, Samir Usenagić, čak je i visoki politički funkcioner iz sektora bezbednosti Vuk Bošković stradao u misterioznoj saobraćajnoj nesreći.

Sumnja na državni terorizam

Nisu samo stradali ljudi iz Đukanovićevog miljea, već i časni ljudi koji su im se našli na putu, poput Duška Jovanovića, vlasnika i glavnog urednika podgoričkog Dan-a, a to ubistvo je imalo jasne oblike državnog terorizma Đukanovićeve klike. Direktor službe u to vreme je bio kasniji premijer Duško Marković, a sestra pokojnog Jovanovića je iznela tvrdnje da su tada ključni Đukanovićevi operativci u službi Zoran Lazović i Duško Golubović bili glavna logistika ubicama. Osuđen je samo Damir Mandić za saizvršilaštvo, sumnjalo se i na Vuka Vulevića, ali direktni ubica još uvek nije zvanično pronađen i presuđen, kao ni nalogodavac. Sumnja se da je žrtva Đukanovićeve duvanske mafije bio i hrvatski novinar Ivo Pukanić, ubijen u Zagrebu 2008. godine, a tom prilikom je smrtno stradao i njegov saradnik iz Nacionala Niko Franjić. Ubistvo visokog policijskog funkcionera Slavoljuba Šćekića, čija sestra tvrdi da je ubijen jer je bio na tragu razrešenja nekih od najkrupnijih slučajeva, takođe budi sumnju na državni terorizam, a Šćekićeva sestra je optužila službu, pomenuvši iste ljude koji se optužuju i u slučaju Duška Jovanovića. Spekuliše se da su neki od izvršilaca u slučaju ubistva Duška Jovanovića mogli biti i stranci, s obzirom na to da je Đukanovićev bivši režim, duboko kriminalizovan, uspostavio još u drugoj polovini devedesetih jake veze sa italijanskom mafijom, poput Ndrangete, a poznato je da kriminalne grupe za novac, mogu da organizuju i izvrše ubistvo za račun nekoga ko ih plati i sa kim inače sarađuju, iako oni sami nemaju direktno ličnih motiva da ubiju označenu metu, jer je i ubistvo, nažalost, danas postalo biznis. U Crnoj Gori, zbog blizine Albanije, i dobrog dela albanske populacije u njoj, dosta je razgranat šverc marihuane, po čemu je naročito poznato mesto Tuzi. Kada je reč o heroinu, Crna Gora je takođe i na heroinskom putu, a naročito je u tom smislu važno mesto Rožaje, kao i ceo taj rejon naslonjen na našu okupiranu Metohiju. Kada je reč o kokainskom trafikingu, nakon operacije Balkanski ratnik i, uslovno rečeno, pada Šarićevog klana, u Crnoj Gori isplivava grad Kotor kao centar kokainskog kriminala. To nije toliko neobično, s obzirom na to da taj grad tradicionalno daje veliki broj pomoraca, koji su sa legalnog pomorskog biznisa, sve češće prihvatali prelazak na saradnju sa kriminalnim klanovima zbog primamljive zarade. Najpre je pomorac Dragan Dudić Fric ubijen u
Kotoru 2010. godine, dok je Željko Bojanić tada ranjen i nestao je iz zemlje, a tek je pre neku godinu uhapšen u Turskoj, pod optužbom da je član kavačkog klana. Nakon Šarićevog pada, ubistva Frica, bekstva Bojanića, u Kotoru se pojavila grupa mlađih ljudi u tada jedinstvenom klanu, koji se krajem 2014. zavadio oko misterioznog nestanka 200 kg kokaina iz štek stana u Valensiji, a zvanično se prvom žrtvom rata škaljarskog i kavačkog klana, smatra Goran Radoman, u medijima označen kao škaljarac, a koji je ubijen februara 2015. godine u Beogradu. Od tada su se ubistva ređala kao na traci. Spekulisalo se da je Brano Mićunović namerno organizovao nestanak te droge, da bi zavadio i pocepao kotorski klan, jer su se u Crnoj Gori uplašili da se klan mnogo
osilio, pa da je trebalo da se oslabi podelom. A opet, neki drugi su govorili da je pokojni Mićunović navodno pokušao svojim autoritetom da ih pomiri i zaustavi krvavi rat dva klana, ali da ga oni nisu slušali. 

Početak kraja Mila i njegovog DPS-a

Podela klana i mržnja između dojučerašnjih saradnika, uz upliv (geo)politike i državnih i međunarodnih struktura, pomalo podseća na Srbiju od pre dvadesetak godina i slučaj nekadašnje podele na zemunski i surčinski klan. Na Balkanu generalno veliki klanovi su neodvojivi od politike, pa smo tako devedesetih imali primere da su se različiti klanovi stavljali na stranu različitih političkih opcija. Tako je npr. nekadašnji voždovački klan podržavao opozicioni Srpski pokret obnove (SPO) a neki njemu suprotstavljeni klanovi su podržavali tadašnji režim. Isto važi, što se tiče političkog upliva i pokušaja kontrole nad njima, i za navijačke grupe, pogotovo najvećih klubova. Kada je reč o kavačkom i škaljarskom klanu, koji su dobili nazive po naseljima u Kotoru, oni su po svim važnijim gradovima Crne Gore imali sebi lojalne grupe, pa tako u Nikšiću, Podgorici, na Cetinju, u Budvi, Baru itd. smo imali često suprotstavljene grupe, gde je jedan deo tzv. gradskih momaka bio pod škaljarcima, a drugi deo lojalan kavčanima. Neki su u tom svetu bili priča za sebe, poput Brana Mićunovića i Ivana Delića (obojica u službi antisrpskog režima Mila Đukanovića ) Naročito je ta podela klanova pogodila lučki grad Bar, u kome je jedan klan predvodio Armin Muša Osmanagić, ubijen 2014. godine. a drugi klan Luka Đurović, misteriozno poginuo u saobraćajnoj nesreći 2013. godine. Osmanagić se među upućenim ljudima smatrao državnim čovekom Đukanovićevog režima, a nakon njegove smrti klan je nastavio da funkcioniše, i ovaj deo je više vezan za Đukanoviću odan kavački klan i bivšu vlast u Crnoj Gori. Đurovićev klan je takođe nastavio da živi kroz njegove naslednike, koji su više vezani za škaljarski klan, a često su ih stavljali u isti koš sa budvanskim delom škaljarskog klana, pa su ih neki čak smatrali i jedinstvenom budvansko-barskom grupom. Vođom barskog ogranka škaljaraca se nekada smatrao Alan Kožar, koji je ubijen, a taj deo barske grupe blizak škaljarcima je osumnjičen da je pokušao da likvidira Radoja Zvicera u Kijevu 2020. godine. U Nikšiću se određeni tzv. jači igrači iz tog miljea smatraju bližim škaljarcima, kao i neki iz Podgorice, dok u istim tim gradovima postoje figure iz kriminalnog miljea koje su se svrstale na suprotnu stranu. Kada je reč o tzv. budvanskoj grupi, bliskoj škaljarcima, ali i čuvenom Luki Bojoviću, mnogi koji se u medijima ubrajaju da su njen deo tvrde da nisu nikakvi kriminalci, već eventualno žestoki momci, a da im je kriminalna priča podmetnuta kako bi se takvim etiketiranjem lakše opravdala njihova eliminacija, jer je to grupa ljudi koja se pokazala čvrsta u borbi protiv Mila Đukanovića, pa neki njeni navodni pripadnici tvrde da su iz razloga političkog progona i hajke ubrojani u pripadnike nekakve navodne OKG. Budva je kao grad izmakla Đukanoviću iz ruku 2016. godine, što je bio početak kraja Mila i njegovog DPS-a. U nekim gradovima poput Budve ili Berana npr. su mnogi tzv. žestoki momci itekako doprineli padu DPS-a sa vlasti i Srbima u Crnoj Gori je pomoglo i to što su u svojim redovima imali i takve žestoke momke, koji su bili neophodni za svrgavanje tog antisrpskog režima, jer je takvom kriminogenom i opasnom režimu mogla da se suprotstavi jedino grupa ljudi koja ne zna za strah, pa makar među njima bilo i tzv. kontroverznih žestokih momaka. Objavljene Skaj prepiske su pokazale do koje mere je bivši režim u Crnoj Gori bio upleten u kriminal i koliko je bio opasan po svoje političke protivnike. Situacija koja se ovih dana odvija u Budvi povodom sednice SO Budva, obiluje međusobnim optužbama, u kojima se dojučerašnji saborci, sada na krv i nož zavađeni, međusobno optužuju da su u suprotnom političkom taboru bezbednosno interesantna lica (BIL) i pripadnici OKG. Nažalost, prethodnih meseci je došlo do raskola nekadašnje prosrpske većine u Budvi, pri čemu je deo koji podržava bivši predsednik opštine Milo Božović, kao i Radovan Perović (uhapšeni kao navodni pripadnici kavačkog klana) podržao Nikolu Jovanovića, koji je okrenuo leđa koaliciji Za budućnost Budve i ušao u tajne pregovore sa DPS-om. Mnogi smatraju da su oba kotorska zavađena klana svojevremeno formirana
od strane dela sistema, odnosno delova crnogorske policije i posebno ANB-a (u vreme dok je državom gospodario Đukanovićev zloglasni režim). Pokazalo se da je škaljarski klan imao znatno veći otklon od struktura crnogorskih (bivših) vlasti, koje su ga nemilosrdno proganjale, dok je kavački klan imao apsolutnu podršku Mila Đukanovića, a već se do sad pokazalo da osim vođa
poput Radoja Zvicera i Slobodana Kašćelana, kavčanima su operativno komandovali uhapšeni Zoran Lazović i njegov sin Petar, kao i odbegli policajac Ljubo Milović. Kavački klan je bio potpuno u službi antisrpskih snaga, Đukanovića i njegovog DPS-a, a pod svoju kontrolu su stavili i klan Belivuk-Miljković u Srbiji, a to je klan koji je sumnjiči pred sudom da je počinio neka od najmonstruoznijih krivičnih dela. U političkom smislu postojala su u Crnoj Gori (postoje i dalje, samo im je skršena snaga) i preuzleta kotorskih klanova, dva krila DPS, tj. dva političko-švercerska klana - tzv. klan Grand i mojkovački klan. Mojkovački klan su predvodili Duško Marković i uhapšeni bivši direktor policije Veselin Veljović, a taj klan je bio specijalizovan najpre za šverc cigareta. Padom Đukanovićeve vlasti kavački klan je doživeo nokdaun i u Crnoj Gori i u Srbiji, a Crna Gora i
region su dobili priliku za barem delimičnu dekriminalizaciju. Pokazalo se da to ipak nije tako lako do kraja sprovesti, jer se veliki novac i moć vrte oko tih grupa. U poslednjih nekoliko meseci, nakon par godina realtivnog zatišja, ponovo je bilo nekoliko ubistava u Crnoj Gori, a ta ubistva su pripisana ratu između kavačkog i škaljarskog klana. Oba crnogorska klana su izgradila jake veze po Južnoj Americi i postali su moćni na transnacionalnom nivou.
Kavački klan ima ćelije u brojnim zemljama, naročito mu je važna Slovenija, u kojoj su imali moćan ogranak. Slovenija je zemlja koja je tradicionalno imala ogranke svih najmoćnijih klanova sa Balkana, zbog svojih luka, geografskog položaja i brojnog stanovništva poreklom iz ostalih eksju republika. Da nije samo Crna Gora iz našeg regiona poznata po transnacionalnom narkobiznisu, pokazuje primer kartela iz Federacije BIH poznatog pod nazivom Tito i Dino, a taj klan je takođe izgradio jake veze u Južnoj Americi i postao globalno prepoznatljiv. Globalizacija je zahvatila i narkobiznis, pa se sukobi u tom svetu nikada brže prelivaju sa jedne svetske tačke na drugu. Kriminalci sa Balkana su još devedesetih imali jake veze u Latinskoj Americi, kao i u SAD, a koje su održali i one postoje i danas. Ne samo da su veze balkanskih kriminalaca ojačale sa kriminalnim klanovima u Peruu, Ekvadoru, Kolumbiji, Meksiku, Brazilu itd. već je globalizacija olakšala brzinu komunikacije, ali i prenošenje obrazaca ponašanja. Surovost pojedinih klanova iz regiona je kao preslikana od kolumbijskih i meksičkih klanova, poznatih po surovom kažnjavanju rivala ili izdajnika iz sopstvenih redova. To se čak prenosi i putem stranih i domaćih TV serija koje sve češće popularizuju takav vid ponašanja i na makar prikriveni način od vođa klanova prave (anti)heroje.

Drastične razmere kriminala štetne za države i društva

Verovatno je tačno da većina država na svetu ima neku mafiju, ako ne direktno da je kontroliše, ono makar postoji prisustvo neke mafije u njenim granicama. To je prosto u ljudskoj prirodi otkad je sveta i veka, i jedino se sa tim može relativno izboriti ukoliko država ima čeličnu volju da tom izazovu odgovori na pravi način. Ali je opasno za neku zemlju kada mafija počne da ima svoju državu. Ako se prisetimo priče se početka teksta, konstatovaćemo da nekada države stvore moćne klanove odozgo, a koji se posle često otrgnu kontroli ili ih preuzmu strane službe i zloupotrebe ih u sopstvene svrhe. Nekada klanovi narastu odozdo, usled institucionalnog nemara, kukavičluka, korupcije na nižim nivoima, a kada narastu dovoljno visoko požele da valorizuju novčanu snagu i pretope je u pravu moć, pa i političku, i tada države i društva dolaze u problem. Nigde na svetu nema istinski jakog i organizovanog kriminala, ukoliko on nema političku podršku i amin od strane makar dela sistema. Tada možemo da se zapitamo u tom odnosu politike/države i kriminala, šta čemu (p)ostaje nadređeno, ko je tu jači faktor - filozofski rečeno šta je starije kokoška ili jaje. Pokazalo se ipak da države kada imaju političku volju, imaju snage da se reše kriminalaca, čak i onih koje su same stvorile i one koji su do nekog trenutka koristili sistemu. Kada se takvi moćni klanovi eliminišu, onda posle nekog vremena i vakuuma, pojave se neki novi, koji se često opet međusobno podele i zavade kad previše narastu, pa se nekada čini kao da se odvija neki deža vu, ili čak perpetuum mobile. Nema spora da su drastične razmere kriminala štetne za države i društva, koji u takvim okolnostima ne mogu biti zdravi, a imali smo primer Crne Gore pre 30. avgusta 2020. godine
kao najeklatantniji primer kriminogenog (bes)poretka. Crna Gora je neko vreme, nakon pada DPS sa vlasti, ali i pada ogromnih narkopošiljki, imala i krizu budžeta i probleme oko isplate plata i penzija, jer je u određenom periodu narkobiznis koji je služio i za te isplate i fondove, bio žestoko sasečen na međunarodnom nivou. No, ukoliko nema dugoročnog planiranja (s)uzbijanja takvih delatnosti, to će se povratiti kad-tad, jer je ogroman novac u igri, a samim tim i moć. Svedoci smo koliko tona droge gotovo svakodnevno padne na globalnom nivou, ali kao da to sve manje brine kriminalne klanove, jer droge toliko ima, da ako im je pala jedna tura, prošlo je gotovo istovremeno nekoliko drugih. Posle pada kriminalnog DPS režima, ipak ima
nade i za Crnu Goru i za region, da će se takve delatnosti barem smanjiti, i da će države regiona više težiti da budu balkanske Švajcarska, Luksemburg, Singapur i sl. nego da budu balkanska Kolumbija ili Meksiko.

D. Ž.