Аналитичари прозрели бившег начелника Генералштаба: Понош покушава да поткопа и ауторитета премијера Вучевића сада када се враћа војни рок

Он приземно, вулгарно и са великом дозом фрустрације спомиње премијера Вучевића у Народној скупштини и на друштвеним мрежама. Почео је нападима на председника Вучића, срамно манипулишући незапамћеном трагедијом породице Лазовић из Рашке. Своју политичку поквареност Понош је исказао много пута, али интензитет овог напада и његово усмеравање на шефа српске Владе и најближег сарадника председник Вучића, није ствар карактера, већ свесне и циљане кампање, поверене провереном извршиоцу. Покушај поткопавања и омаловажавања ауторитета премијера Вучевића долази у тренутку када је усвојена једна од одлука за коју се он снажно залагао током две године на дужности потпредседника Владе и министра одбране – прекид срамне суспензије служења војног рока у Србији.

Понош не крије хрватско држављанство

Кругови који су уздигли Поноша, да од 2000. до 2006. буде унапређиван најпре у пуковника, па муњевитом брзином још три чина до генерал-потпуковника, очајни су што све оно за чега им је он веома користио као начелник Генералштаба, руководство Србије данас санира и преокреће на корист и у циљу снажења Војске Србије. Довољно је само прочитати старе текстове у најтврђим прозападним медијима, попут недељника „Време“ па сазнати од самог Поноша шта је чинио и због чега данас осећа толику фрустрацију обновом српске војске. Познато је наравно да бивши начелник српског Генералштаба има и хрватско држављанство. Никада није крио своју љубав према Загребу и колико је волео школовање и живот у њему, те да се није вратио у завичај код Книна да га брани током борби за опстанак Републике Српске Крајине.

Идеал су му били НАТО стандарди

Много се ређе анализира оно што је говорио и радио као неко ко је озбиљно схватао свој задатак – уклапање Војске Србије у архитектуру НАТО пакта. Тако он, у децембру 2006. новинару „Времена“, на питање да ли је за чланство Србије у Северноатлантском савезу одговара: „Ја о томе имам своје мишљење, и испољићу га када на референдумском листићу будем заокруживао одговор. За сада могу да вам кажем ово: Важно је да ми развијамо војску тако да она досегне безбедносне стандарде модерне Европе. Те стандарде поставља онај ко је најбољи, а то, тренутно, јесте НАТО.“ Он даље у тексту констатује: „До краја године формираћемо и Генералштаб по НАТО стандардима.“ Како су ти стандарди изгледали у пракси знају сви који су у својој средини имали неки војни објекат или касарну. Ресурси брижно одржавани и у најтежа времена, зграде у уредном окружењу око којих је врвео живот, напуштени су и упропаштени за пар година. Из моје родне Суботице нестала је 36. Оклопна бригада Новосадског корпуса, која је сачувала све тенкове у НАТО агресији, само да би били продани у бесцење и старо гвожђе.

Повратак војске у народ и народа у војску

Данас је прва касарна тек у Бачкој Тополи, са много мањим капацитетима, него што су раније били. Прича о пустоши слична је у свим регионалним центрима који су се некад поносили присуством знаменитих војних јединица. Враћање војног рока почетак је повратка војске у народ и народа у војску. Зато су на удару они који су такву обнову подржали и успешно кандидовали у јавности и институцијама – председник Вучић и премијер Вучевић. Они који не желе добро Србији знају да је то последњи корак у обнови снаге српске војске, која је већ подигла материјалне капацитете и наоружање, што их је такође веома бринуло. Зато су се сетили бившег официра у чију су обуку интензивно улагали током посебних курсева у Великој Британији, Немачкој и Швајцарској. Прогласили су га, преко недељника „Време“ и личношћу године 2006. Када прочитамо да су ту „престижну титулу“ пре њега понели Божидар Ђелић, Млађан Динкић и слични усрећитељи српског народа, јасно нам је у какав амбис је Понош суновратио наше оружане снаге. Образложење признања, у тексту „Понош и предрасуде“ из јануара 2007. открива размере катастрофе: „Тамо где су многи запели и још тапкају у месту, војска је ишла даље. Мора се признати, више него необично за Србију. Наравно, Војсци Србије предстоји још много великих и тешких корака у реформи али, по нашем утиску, главни смер промена је више него охрабрујући.

Војник страног интереса

Овај се тренд можда најбоље види у раду генерала Здравка Поноша.“ Тај његов рад није био само материјалног сакаћење борбених ефектива и материјалне основе војске по мери српских интереса, једнако важно било је и дискредитовање свих официра који се нису слагали са срамним задацима који су испостављани из иностранства. Тако је наслов текста који смо анализирали у „Времену“ гласио – „Нема знања у клубу пензионисаних генерала“. Сваки официр Војске Србије из тог времена ће вам са презиром и срамом говорити о тадашњем стању – о пензионисању људи који су још имали много да пруже, омаловажавању, увредама, незахвалности, етикетирању попут овог о „незнању“, без икакве могућности медијског опонирања таквим клеветама. Хиљаде јунака са озбиљним ратним искуством и родољубивим квалитетима остајало је на улици, због следбеника визије мале, невидљиве, неме, поноса и идентитета лишене војске, од које се очекује да се диви НАТО стандардима, који данас видимо у какву су шараду претворили већину оружаних снага на европском континенту, које френетично покушавају да санирају штете огромним улагањима и редефинисањем одбрамбених политика. Понош, иако шампион уподобљавања државних система потребама Запада, осетио је те „стандарде“ и на својој кожи, када је истом брзином смењен и отеран из војске, како се у њој и уздигао. Песничка правда или мрва свести тадашњег српског руководства да је десуверенизација отишла предалеко, шта год да је био разлог, Понош никада није прежалио што посао није завршио до краја. Неко му данас обећава да ће то бити у прилици да учини, ако успе да уклони Вучића и Вучевића, за шта ће добити сву помоћ старих пријатеља. Тај задатак овај војник страног интереса ће мало теже да изврши, јер српски народ и српска војска, стоје чврсто уз свог председника и премијера.

Сава Стамболић, дипломирани правник