Analitičari prozreli bivšeg načelnika Generalštaba: Ponoš pokušava da potkopa i autoriteta premijera Vučevića sada kada se vraća vojni rok

On prizemno, vulgarno i sa velikom dozom frustracije spominje premijera Vučevića u Narodnoj skupštini i na društvenim mrežama. Počeo je napadima na predsednika Vučića, sramno manipulišući nezapamćenom tragedijom porodice Lazović iz Raške. Svoju političku pokvarenost Ponoš je iskazao mnogo puta, ali intenzitet ovog napada i njegovo usmeravanje na šefa srpske Vlade i najbližeg saradnika predsednik Vučića, nije stvar karaktera, već svesne i ciljane kampanje, poverene proverenom izvršiocu. Pokušaj potkopavanja i omalovažavanja autoriteta premijera Vučevića dolazi u trenutku kada je usvojena jedna od odluka za koju se on snažno zalagao tokom dve godine na dužnosti potpredsednika Vlade i ministra odbrane – prekid sramne suspenzije služenja vojnog roka u Srbiji.

Ponoš ne krije hrvatsko državljanstvo

Krugovi koji su uzdigli Ponoša, da od 2000. do 2006. bude unapređivan najpre u pukovnika, pa munjevitom brzinom još tri čina do general-potpukovnika, očajni su što sve ono za čega im je on veoma koristio kao načelnik Generalštaba, rukovodstvo Srbije danas sanira i preokreće na korist i u cilju snaženja Vojske Srbije. Dovoljno je samo pročitati stare tekstove u najtvrđim prozapadnim medijima, poput nedeljnika „Vreme“ pa saznati od samog Ponoša šta je činio i zbog čega danas oseća toliku frustraciju obnovom srpske vojske. Poznato je naravno da bivši načelnik srpskog Generalštaba ima i hrvatsko državljanstvo. Nikada nije krio svoju ljubav prema Zagrebu i koliko je voleo školovanje i život u njemu, te da se nije vratio u zavičaj kod Knina da ga brani tokom borbi za opstanak Republike Srpske Krajine.

Ideal su mu bili NATO standardi

Mnogo se ređe analizira ono što je govorio i radio kao neko ko je ozbiljno shvatao svoj zadatak – uklapanje Vojske Srbije u arhitekturu NATO pakta. Tako on, u decembru 2006. novinaru „Vremena“, na pitanje da li je za članstvo Srbije u Severnoatlantskom savezu odgovara: „Ja o tome imam svoje mišljenje, i ispoljiću ga kada na referendumskom listiću budem zaokruživao odgovor. Za sada mogu da vam kažem ovo: Važno je da mi razvijamo vojsku tako da ona dosegne bezbednosne standarde moderne Evrope. Te standarde postavlja onaj ko je najbolji, a to, trenutno, jeste NATO.“ On dalje u tekstu konstatuje: „Do kraja godine formiraćemo i Generalštab po NATO standardima.“ Kako su ti standardi izgledali u praksi znaju svi koji su u svojoj sredini imali neki vojni objekat ili kasarnu. Resursi brižno održavani i u najteža vremena, zgrade u urednom okruženju oko kojih je vrveo život, napušteni su i upropašteni za par godina. Iz moje rodne Subotice nestala je 36. Oklopna brigada Novosadskog korpusa, koja je sačuvala sve tenkove u NATO agresiji, samo da bi bili prodani u bescenje i staro gvožđe.

Povratak vojske u narod i naroda u vojsku

Danas je prva kasarna tek u Bačkoj Topoli, sa mnogo manjim kapacitetima, nego što su ranije bili. Priča o pustoši slična je u svim regionalnim centrima koji su se nekad ponosili prisustvom znamenitih vojnih jedinica. Vraćanje vojnog roka početak je povratka vojske u narod i naroda u vojsku. Zato su na udaru oni koji su takvu obnovu podržali i uspešno kandidovali u javnosti i institucijama – predsednik Vučić i premijer Vučević. Oni koji ne žele dobro Srbiji znaju da je to poslednji korak u obnovi snage srpske vojske, koja je već podigla materijalne kapacitete i naoružanje, što ih je takođe veoma brinulo. Zato su se setili bivšeg oficira u čiju su obuku intenzivno ulagali tokom posebnih kurseva u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Proglasili su ga, preko nedeljnika „Vreme“ i ličnošću godine 2006. Kada pročitamo da su tu „prestižnu titulu“ pre njega poneli Božidar Đelić, Mlađan Dinkić i slični usrećitelji srpskog naroda, jasno nam je u kakav ambis je Ponoš sunovratio naše oružane snage. Obrazloženje priznanja, u tekstu „Ponoš i predrasude“ iz januara 2007. otkriva razmere katastrofe: „Tamo gde su mnogi zapeli i još tapkaju u mestu, vojska je išla dalje. Mora se priznati, više nego neobično za Srbiju. Naravno, Vojsci Srbije predstoji još mnogo velikih i teških koraka u reformi ali, po našem utisku, glavni smer promena je više nego ohrabrujući.

Vojnik stranog interesa

Ovaj se trend možda najbolje vidi u radu generala Zdravka Ponoša.“ Taj njegov rad nije bio samo materijalnog sakaćenje borbenih efektiva i materijalne osnove vojske po meri srpskih interesa, jednako važno bilo je i diskreditovanje svih oficira koji se nisu slagali sa sramnim zadacima koji su ispostavljani iz inostranstva. Tako je naslov teksta koji smo analizirali u „Vremenu“ glasio – „Nema znanja u klubu penzionisanih generala“. Svaki oficir Vojske Srbije iz tog vremena će vam sa prezirom i sramom govoriti o tadašnjem stanju – o penzionisanju ljudi koji su još imali mnogo da pruže, omalovažavanju, uvredama, nezahvalnosti, etiketiranju poput ovog o „neznanju“, bez ikakve mogućnosti medijskog oponiranja takvim klevetama. Hiljade junaka sa ozbiljnim ratnim iskustvom i rodoljubivim kvalitetima ostajalo je na ulici, zbog sledbenika vizije male, nevidljive, neme, ponosa i identiteta lišene vojske, od koje se očekuje da se divi NATO standardima, koji danas vidimo u kakvu su šaradu pretvorili većinu oružanih snaga na evropskom kontinentu, koje frenetično pokušavaju da saniraju štete ogromnim ulaganjima i redefinisanjem odbrambenih politika. Ponoš, iako šampion upodobljavanja državnih sistema potrebama Zapada, osetio je te „standarde“ i na svojoj koži, kada je istom brzinom smenjen i oteran iz vojske, kako se u njoj i uzdigao. Pesnička pravda ili mrva svesti tadašnjeg srpskog rukovodstva da je desuverenizacija otišla predaleko, šta god da je bio razlog, Ponoš nikada nije prežalio što posao nije završio do kraja. Neko mu danas obećava da će to biti u prilici da učini, ako uspe da ukloni Vučića i Vučevića, za šta će dobiti svu pomoć starih prijatelja. Taj zadatak ovaj vojnik stranog interesa će malo teže da izvrši, jer srpski narod i srpska vojska, stoje čvrsto uz svog predsednika i premijera.

Sava Stambolić, diplomirani pravnik