(ВИДЕО) ПРОШЛА ЈЕ 21 ГОДИНА ОД ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Убијено осам Срба, повређено 170 и протерано њих више од 4.000! Порушили су око 900 српских кућа и запалили 35 верских објеката

На данашњи дан пре 21 годину почео је тродневни погром Срба на Косову, а непосредни повод за то била је вест Радио телевизије Косова о томе да су Срби наводно одговорни за утапање тројице албанских дечака из села Чабра у реци Ибар, на северу Косова, 16. марта 2004. године, што је убрзо демантовао Унмик.

Насиље Албанаца према Србима и српској имовини кренуло је на северу Косова, у Северној Митровици, затим се прелило на Чаглавицу, Приштину, Подујево, Вучитрн, Исток, Ђаковицу, Липљан, Урошевац, Витину, Суву Реку, Обилић, Призрен, Гњилане, Косовску Каменицу, Пећ...

Током погрома који је трајао 17, 18. и 19. марта убијено је осам Срба, повређено најмање 170 и протерано њих више од 4.000. Порушено је око 900 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе. Заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра. Етнички је очишћено више места.

У обрачуну са припадницима међународних снага безбедности страдало је и 11 Албанаца. Повређено је и десетине припадника међународних снага који су се сукобили са локалним Албанцима.

Погром 17. 18. и 19. марта догађао се наочиглед присуства више хиљада припадника међународних мировних снага Кфора и Унмика. Србе који живе на Косову март месец подсећа на трагичне догађаје, почетак Нато бомбардовања и погром, а најболније почетак пролећа доживљавају они којима су тих дана страдали чланови породице, пријатељи, комшије или имовина.

Зоран Симијоновић је 17. марта, као и обично, са породицом био у Липљану, не слутећи да ће већ наредног јутра његова кућа бити спаљена, а он са супругом, троје мале деце и родитељима бити протеран са огњишта.
Он истиче да му је јако болно да се присећа тих дана и после 21 године, наводећи да је 17. март је био рефлексија догађаја из Приштине.

„Ми смо били у северном делу Липљана, где је махом живело највише Срба и под заштитом смо били финског Кфора. На почетку улице било је борбено возило, које је било стално на дежурству. Ми смо имали кућу на средини улице и нисмо приметили шта се дешава. То се дешавало негде у поподневним часовима, од 17 сати па надаље. Чули смо неке звуке, али ништа нисмо очекивали, сматрали смо да смо заштићени. Међутим, после извесног времена чули смо жагор у улици, када смо супруга и ја изашли, шта смо имали да видимо, улица поптуно гори, наша кућа је била у средишњем делу, видимо да они већ улазе, маса огромна, пуна улица, пале све пред собом, улазе нам у двориште. У кући смо били супруга, ја и троје деце, једно пет година и двоје од по четири, мајка и отац. Њих сам склонио у унутрашњости куће, одмах су нам бацили бомбу бочно, пошто смо били на раскрсници, бачена нам је бомба у дневном боравку. Поред нас је био још један брачни пар, било је голготе, све је живо горело, а ми смо били заточени у кући“, прича Симијоновић.

Он наводи да је његову породицу, и комшије, Унмик тек из трећег покушаја успео да евакуише.

„Једноставно нисмо имали шансе да изађемо. Три пута нас је Унмик полиција извлачила из куће, ту породицу и нас, толико је било масе људи, један део у Грацку, а други део на раскрсници према Новом Насељу. Тог дана наша кућа није запаљена, те вечери и нас су сместили у Сувом Долу“, наводи он.

Симијоновић се присећа и да Кфор у тим тренуцима није чинио готово ништа да заштити народ.

„Ми смо сутрадан, у три сата ујутру, добили дојаву да нам се кућа пали. Фински Кфор је имао две базе, једну у центру Липљана, једну испред Сувог Дола. Супруга и ја смо пешице отишли да им се обратимо, изашао је војник, питали смо да нам помогну, `пале нам кућу у центру`, рекли смо. Он се вратио назад и рекао, `извините, није безбедно, не можемо да вам помогнемо`. На њихову велику срамоту, они су наводно дошли да штите, уводе ред, а једноставно су само побегли. Шта могу да кажем о таквој војсци, организацији, све најгоре. Они нама кажу, `не можемо`, а било их је два контигента, ми одемо пешице, шта да видимо, Кфор је обезбеђивао запаљене куће, малтене. И гледамо, супруга је кроз прозор узела неке ствари и вратили смо се пешице. Имали смо кућу, више објеката, производни погон, то ми је све запаљено, а оно што нам није запаљено, покрали су нам после тога, затим смо се селили и поново вратили у Липљан и до дана данашњег смо и даље ту“, истиче Симијоновић.

Током трајања погрома у Липљану је запаљено око 30 кућа, било је покушаја да се униште и цркве, док се Липљанци од 17. марта нису опоравили ни данас.

„Тада је било отприлике око 2.000 Срба, данас има око 400. Саме бројке говоре колики је ударац то био за наш народ и мислим да се нисмо опоравили до дана данашњег. Ми који смо остали, у веома малом делу, сећамо се тих ствари, међутим, опоравили се нисмо. У граду где смо били већина од преко 90 одсто, остали смо минорна мањима, тако да нам није лако“, наводи он.

Међу првима на удару српских средина јужно од Ибра била је Чаглавица, удаљена од Приштине само неколико километара, где је само два дана пре почетка насиља, 15. марта, рањен Јовица Ивић, тада средњошколац.

Ивић је 15. марта погођен са пет метака, али је након помоћи лекара и осмочасовне операције преживео.

„Вест се брзо пронела селом, исте вечери, такорећи, Јовица се враћао из продавнице, није било струје у тим тренуцима, и када је пролазио поред магистралног пута зауставио се ауто, мислим да је тада причао да је била црвена голф тројка, да су га позвали да им наводно нешто објасни и када је пришао до аутомобила они су пуцали у њега“, наводи мештанин Чаглавице Марко Марковић.

17. март је, како истиче, почео великим протестом Срба у Чаглавици, који су револтирани због покушаја убиства Јовице Ивића желели да искажу неслагање са оним што се дешава, и стану на пут злочинима и убиствима, међутим, истиче да је као одговор на све то уследио напад више хиљада албанских екстремиста из правца Приштине.

„Као резултат тих напада спаљео је око 10 кућа у самом селу, али оно што је најгоре од свега тога јесу последице мартовског погрома, јер после тог догађаја ништа није остало исто, људи су потпуно другачије посматрали ситуацију, будућност на овим просторима, схватили су да су они потпуно сами, незаштићени и да у сваком тренутку могу доживети судбину својих сународника из 1999. године, и у таквој ситуацији страх је интензивирао и нагло покренуо како сеобу, тако и продају, што ораница, њива, а касније и кућа. Као логичан след таквих догађаја дошли смо и ситуацију коју имамо данас“, рекао је Марковић.

Свештеник Драгиша Јеринић је 2004. године био парох у Косову Пољу. Он наводи да је 17. и 18. март јако тешка и ружна прича коју многи желе да забораве.

„Боравећи и живећи у том периоду у Косову Пољу, некада градићу са више од 95 одсто становништва српског прекла, долази до ситуације да је за та два дана све оно што је српско настрадало. Спаљена је црква Светог Николе у Косову Пољу, бачен је молотовљев коктел на цркву Свете Катарине у Бресју, спаљен је Дом здравља, основна и средња школа, средњошколски центар познат као `Свети Сава`, пошта и део железничке станице где су Срби ишли на посао и одакле су радили путујући пут Звечана и даље“, истиче он.

За већину Срба који су након бомбардовања остали у Косову Пољу, 17. март био је пресудан.

„Србима преосталим до мартовског погрома, који су успели некако да преживе од 1999. године, до 2004., 76 породица, спаљена су им комплетна домаћинства, уништена су 132 објекта која су припадала Србима у личном власништву и све остале институције су спаљене и уништене. До дана данашњег остало је једино да су цркве стављене у богослужбену употребу, да су обновљене, али не у потпуности, рецимо Црква Светог Николе у Косову Пољу, јер оно што је страдало у паљењу, унутрашњост цркве, још има трагова на фрескама и иконама“, подсећа он.

Свешетник Јеринић тврди да је 17. и 18. март дуго припреман и организован „од стране већине тајних и шпијунских служби из Европе и Америке“, а да су, како истиче, Албанци били само извршиоци.

„То видимо ми који овде живимо, зато што нико није одговарао за те злочине, нико није одговарао ни за људе који су настрадали“, рекао је.

Подсетио је да је у Косову Пољу 17. марта жив спаљен Златко Трајковић.

„Он је са супругом био у једној кући где су радили, јер су чистили домове где су становали Унмикови полицајци. Када су кренули из тог дома и дворишта да излазе, кренући својој кући, њих је руља пресрела, испребијала, жену на сву срећу мање, па је она и побегла, а Златка су испребијали, бацили у канал поред пута, где су га и палили. Да нико не одговара за такав злочин то може само у сарадњи са налогодавцима и организаторима“, истиче отац Драгиша.
Током погрома, подсећа свешетеник, настрадало је 35 верских објеката на Косову, међу њима и црква Богородица Љевишка у Призрену која је под заштитом Унескоа, а која, како истиче, још није обновљена.

„Да је било воље или мало мудрости могло је пуно тога да се организује, да се поправи, али они који су то организовали, они су желели да ми нестанемо одавде. Нису успели у тој својој намерим јер ми знамо да је Бог на нашој страни, и само кроз веру у Бога, поштовању његових светих и удруживању наших снага, можемо полако да се организујемо и да живимо на један достојанствен начин. Треба пуно снаге и воље за све то, али ако знамо шта чувамо, шта је наша дужност и обавеза, јер ми смо ове просторе наследили од наших светих предака, наши свети преци Немањићи су много градили на Косову и Метохији, и они су се поред тога што су били владари, одрицали много тога да би саградили светиње, да се у њима окупљамо и молимо и да сачувамо и ове просторе и свој живот овде достојно“, истакао је свештеник.

Мирјана Марковић из Косова Поља, која и даље уз мањи број Срба живи у тамошњем насељу, Машинском парку, тврди да су целокупна дешавања тог дана била застрашујућа.

„Језиво, маса људи која иде, пали, руши и гази све пред собом. Дете ми је имало девет година, не знаш да ли да спашаваш дете или главу. Стара мајка у једном делу Косова Поља, ми у другом. Прошли смо кроз ту разјарену масу са детеом, дошли до Угљара. Мајка је после пар сата била избачена из стана на улици, после 40 година стицања свега тога, изашла је са једном кесом, хвала Богу живи и здрави. Остали смо живи што је најбитније у целој причи“, наводи Марковић.

У Косову Пољу је насиље кренуло око поднева, присећа се.

„Била је једна пуцњава на бившег колегу који се кретао према Кузмину, и онда, како је одмицало време, негде око пола три, када смо ми већ кренули кући, кренула је да гори школа, па онда Дом здравља, а затим и куће, једна по једна, нису имали уопште поштовања, ни према старим људима, ни према деци, ни према коме. Немилосрдни“, тврди Марковић.

Заштите није било ни од Косовске полиције, ни од Кфора, тврди Марковић.

„Ни у јендом тренутку нас нико није заштитио, КПС полиција, која је наводно правила корднон да се не дође до Дома здравља, малтене се грлила са људима који су били у маси, са хулиганима и убицама. Кфор се појавио после два дана, конкретно у Машинском парку, они су дошли после два дана. Да ли је то био сценарио, договор или шта већ, то само они знају и нека носе на души“, истиче Марковић.

У Машинском парку, где су до 2004. године живели Срби, остало их је двадесетак, тврди Марковић.

„Након тога се живели под великом дозом страха, мада, могу да кажем да већина људи која је била у тој маси није била из Косова Поља, јер сам рођена у Косову Пољу и све време била ту, нисам те људе познавала,вероватно Дреница, или околина, или ко већ зна одакле. Машински парк је до 2004. године, до марта месеца био пун, чисто српски, након тога је кренуло осипање“, појашњава Марковић.

После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, 143 особе су осуђене, већина на новчане казне, а 67 њих осуђено је на затвор, али не и главни актери.

Убијени Срби

У општини Косовска Митровица убијени су Боривоје Спасојевић (1941) и Јана Тучев (1968), у Липљану Ненад Весић (1951), отац и син, Добривоје (1955) и Борко (1984) Столић убијени су у Драјковцу, општина Штрпце, у Гњилану је убијен Бобан Перић (1952), професор физичког васпитања у селу Кусце, у општини Косово Поље убијен је Златибор Трајковић (1942) из Косова Поља, а у општини Призрен, у призренској Богословији Драган Недељковић (1943).

Уништене и оштећене цркве и манастири

У Призрену су настрадале Богородица Љевишка (14. век), Црква светог Спаса (14. век), Саборни храм светог великомученика Георгија (1856), Црква светог Николе Тутуцева (14. век), Црква светог Георгија Руновића (16. век), Црква свете Недеље (14. век), Црква светог Пантелејмона (14. век), Црква светог Козме и Дамјана (14. век), Црква свете Недеље у Зивињану, Манастир Свети Архангели (14. век), као и зграда Богословије Свети Кирило и Методије и Епископски двор. У Ораховцу је уништена Црква свете Недеље (Киријаке, 1852), Брњача. У Ђаковици су настрадали Храм Успења Пресвете Богородице (16. век) са парохијским домом, Катедрална црква Свете Тројице (разорени су звоници који су преживели минирање 1999. године) и Црква светог кнеза Лазара у месту Пискоте. У Србици је запаљен Манастир Девич (15. век). У Пећи су уништене митрополија са парохијским домом Цркве светог Претече и Крститеља Јована, Црква Ваведења Пресвете Богородице у Белом Пољу (поново запаљена) и Црква светог Јована Претече и Крститеља у Пећкој бањи. У Урошевцу је настрадала Црква светог цара Уроша, у Косовској Каменици црква у Доњој Слапашници, као и црква у Талиновцима, у Штимљу Црква светог архангела Михаила. У Приштини је запаљена Црква светог Николе (19. век), у Косову Пољу је запаљена Црква светог Николе и у оближњем Бресју Црква свете Катарине. У Вучитрну је уништена Црква светог Илије. У Обилићу је настрадала нова црква. У Косовској Митровици је уништена Црква светог Саве, а у Подујеву црква из 1930. године.