САРАДЊА РЕСУРСНИХ ЦЕНТАРА И РЕДОВНИХ СРЕДЊИХ ШКОЛА Преоптерећени и дефектолози и наставници
Док је 2010. ступио на снагу закон по којем је редовна школа дужна да упише ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом, у периоду од 2022. до 2024. године 13 специјалних школа добило је статус ресурсног центра.
То значи да им је дат задатак да помажу развој инклузивног образовања у Србији. Њихову управу, као и наставно особље, чине стручњаци дефектолошке струке, а да би пружали додатну подршку редовним школама, прошли су обуку у организацији УНИЦЕФ-а, Министарства просвете и „ЕУ за тебе”.
Истраживање „Улагањем у образовање данас – осигурајмо боље сутра, за све” удружења Бази Мили, у којем су одговоре дали директори и заменици – стручни сарадници из 12 ресурсних центара, показује да су најчешћи типови подршке коју пружају у средњим школама саветодавни рад са колегама, сарадња са тимом за израду ИОП-а, едукација и препоруке за рад у настави. С друге стране, директан терапијски рад са учеником и препорука асистивне технологије не спадају у приоритетну подршку, мада је највише очекују у редовним школама, додају. И не само то, ресурсни центри рачунају одлазак свог стручњака једном недељно или ређе, што апсолутно није довољно, увиђају обе стране. Главни разлог за то је недостатак кадра.
„Проблем је што имамо повећан обим посла у оквиру редовне радне недеље (настава, додатна подршка, послови ресурсног центра везани за пројекат), па смо с тим у вези ограничених капацитета и недовољног броја запослених који би реализовали поменуте активности”, наводе, додајући како подзаконски акти који јасније дефинишу и регулишу њихов рад још увек нису донети (педагошка норма дефектолога, послови помоћника директора, начин финансирања ресурсног центра...).
Директан терапијски рад са учеником и препорука асистивне технологије не спадају у приоритетну подршку, мада је највише очекују у редовним школама
Као други проблем у реализацији додатне подршке редовним школама наводе мањак опреме.
„Ресурсни центри се ослањају на своје капацитете у опреми и асистивној технологији и то им диктира одлуку коме могу, а коме не могу пружити подршку”, кажу, објашњавајући да је понекад обезбеђују у оквиру пројекта ЕУ, а некад преко удружења грађана (говорни софтвер добили су, рецимо, преко Савеза слепих) или наставна средства израђују сами.
Из истраживања се види да су запослени из ресурсних центара свесни изазова инклузивне праксе са којима се суочавају колеге из редовних школа, али и да примећују недовољну мотивацију наставника, због које се задовољава форма, а не и квалитет. Њихова потреба је „систем који би препознавао преоптерећеност и дефектолога и наставника из редовног система и обезбеђивао им могућности смањивања одређених обавеза или неку бенефицију”. Осим ублажавања критеријума за ангажовање педагошког асистента, они препоручују едукацију и стручно усавршавање за рад са ученицима са сметњама у развоју и инвалидитетом, затим информисање о њиховим правима и реализацију активности које ће омогућити сензибилизацију запослених, чиме би се превенирало дискриминаторно понашање било кога у установи. Уз све то, очекују подршку Министарства просвете „која би била конкретна, чврсто регулисана и уредно праћена кроз учестале посете, предлоге мера и писану документацију”.
С. Милачић