SARADNJA RESURSNIH CENTARA I REDOVNIH SREDNJIH ŠKOLA Preopterećeni i defektolozi i nastavnici

To znači da im je dat zadatak da pomažu razvoj inkluzivnog obrazovanja u Srbiji. Njihovu upravu, kao i nastavno osoblje, čine stručnjaci defektološke struke, a da bi pružali dodatnu podršku redovnim školama, prošli su obuku u organizaciji UNICEF-a, Ministarstva prosvete i „EU za tebe”. 

Istraživanje „Ulaganjem u obrazovanje danas – osigurajmo bolje sutra, za sve” udruženja Bazi Mili, u kojem su odgovore dali direktori i zamenici – stručni saradnici iz 12 resursnih centara, pokazuje da su najčešći tipovi podrške koju pružaju u srednjim školama savetodavni rad sa kolegama, saradnja sa timom za izradu IOP-a, edukacija i preporuke za rad u nastavi. S druge strane, direktan terapijski rad sa učenikom i preporuka asistivne tehnologije ne spadaju u prioritetnu podršku, mada je najviše očekuju u redovnim školama, dodaju. I ne samo to, resursni centri računaju odlazak svog stručnjaka jednom nedeljno ili ređe, što apsolutno nije dovoljno, uviđaju obe strane. Glavni razlog za to je nedostatak kadra.

„Problem je što imamo povećan obim posla u okviru redovne radne nedelje (nastava, dodatna podrška, poslovi resursnog centra vezani za projekat), pa smo s tim u vezi ograničenih kapaciteta i nedovoljnog broja zaposlenih koji bi realizovali pomenute aktivnosti”, navode, dodajući kako podzakonski akti koji jasnije definišu i regulišu njihov rad još uvek nisu doneti (pedagoška norma defektologa, poslovi pomoćnika direktora, način finansiranja resursnog centra...). 

Direktan terapijski rad sa učenikom i preporuka asistivne tehnologije ne spadaju u prioritetnu podršku, mada je najviše očekuju u redovnim školama

Kao drugi problem u realizaciji dodatne podrške redovnim školama navode manjak opreme.

„Resursni centri se oslanjaju na svoje kapacitete u opremi i asistivnoj tehnologiji i to im diktira odluku kome mogu, a kome ne mogu pružiti podršku”, kažu, objašnjavajući da je ponekad obezbeđuju u okviru projekta EU, a nekad preko udruženja građana (govorni softver dobili su, recimo, preko Saveza slepih) ili nastavna sredstva izrađuju sami. 

Iz istraživanja se vidi da su zaposleni iz resursnih centara svesni izazova inkluzivne prakse sa kojima se suočavaju kolege iz redovnih škola, ali i da primećuju nedovoljnu motivaciju nastavnika, zbog koje se zadovoljava forma, a ne i kvalitet. Njihova potreba je „sistem koji bi prepoznavao preopterećenost i defektologa i nastavnika iz redovnog sistema i obezbeđivao im mogućnosti smanjivanja određenih obaveza ili neku beneficiju”. Osim ublažavanja kriterijuma za angažovanje pedagoškog asistenta, oni preporučuju edukaciju i stručno usavršavanje za rad sa učenicima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, zatim informisanje o njihovim pravima i realizaciju aktivnosti koje će omogućiti senzibilizaciju zaposlenih, čime bi se preveniralo diskriminatorno ponašanje bilo koga u ustanovi. Uz sve to, očekuju podršku Ministarstva prosvete „koja bi bila konkretna, čvrsto regulisana i uredno praćena kroz učestale posete, predloge mera i pisanu dokumentaciju”. 

S. Milačić