ПОТРЕСНО СЕЋАЊЕ Павла Kатића на ДАХАУ И МАЂАРСКЕ КАЗАМАТЕ: Осећам још увек неку језу...

Када се можда најмање могло очекивати, у предвечерје осамдесетогодишњице завршетка Другог светског рата, светлост дана угледало је аутентично сведочанство о заточеништву у мађарским тамницама и немачким логорима из тог доба једног од преживелих затвореника, Новосађанина јеврејског порекла, проф. др Павла Катића. „Мој живот у цртицама“ наслов је несвакидашње књиге у издању СУБНОР-а АП Војводине, недавно изашле из штампе, у којој тај деведесетдеветогодишњак износи сећања на своје и страдање своје породице и пријатеља у Другом светском рату, пружајући драгоцене информације из прве руке научној и широј јавности о том мрачном поглављу у историји човечанства. 

– Кад је мој унук Максим напунио шеснаест година, решио сам да му испричам како сам ја проживео то његово доба. То баш није било једноставно, јер је он, са родитељима који су „трбухом за крухом” отишли у свет, тада одрастао у Канади. Од своје намере нисам одустао, али размишљао сам како ће он најлакше прихватити моју причу у околностима врло различитих животних услова. Најједноставније решење било је, због тога, да то што желим да испричам, ставим на папир. Тако се родила одлука да, у краткој форми - у „цртицама”, једноставним речником, опишем догађања кроз која сам прошао у времену Максимових година. Да ли ће мој унук Максим из канадског благостања моћи да се уживи у војвођанско предратно стање 1941. године, када започиње моја прича, видећемо. Био сам опрезан од почетка до самог краја, описујући доживљене догађаје. Надам се да сам успео и да ће Максим једног дана прочитати моју животну причу – објашњава Павле Катић за „Дневник“ разлоге за објављивање аутобиографије након више деценија од оних најтежих и најпотреснијих доживљаја. 

Његова животна прича започиње 17. марта 1925. када је угледао свет у Новом Саду, у тадашњој Мађарској улици 5, као пето, најмлађе дете железничког радника Хенрика Клајна из Мишколца, који је првобитно презиме променио у Калдор, а потом у Катић, и Хенриете Шах, родом из Будимпеште, где је завршила музички конзерваторијум. 

– У времену које памтим, негде од своје десте године, живот у нашој породици био је као у сличним грађанским породицама. Отац се старао да обезбеди материјална средства за живот породице, мати се бринула о одржавању куће, набавци и припремању хране, одевању целе породице, па ако остане још времена на претек, онда се посвећивала и неком личном задовољству као што су свирање клавира, певање или држање часова клавира за понеког ученика. Јеврејска основна школа коју сам четири године похађао, налазила се недалеко, у данашњој Јеврејској улици, поред саме Синагоге. То је била веома позната и цењена основна школа, у коју су се пошто је подржављена и постала јавна ОШ „Ђорђе Натошевић“ - уписивали и нејевреји. Тако су нам вршњаци била деца из виђенијих новосадских породица Адамовићевих, Алексића, Танурџића, Нишевића, Лежимирца и других – наводи Павле, описујући предратну атмосферу у Новом Саду, места на којима су Новосађани проводили време, навике...

У кући се, како каже, јеврејска традиција одржавала у скромним оквирима, али осећај угрожености због припадности јеврејском народу први пут је доживео 1940. године када је према Корошецовом закону о „numerus clausus“-у био ограничен упис јеврејске деце у школе. У јануару 1941. избачен је из Средње техничке школе, мада, признаје, тој одлуци допринело је и његово учешће у школском штрајку, који су организовали млади револуционари Бошко Палковљевић Пинки и Милан Кон потоње легенде Народноослободилачког покрета у Војводини. У лето те године приступио је СКОЈ-у активо учествујући у свим акцијама, а од септембра наставио школовање, али не задуго, јер је 2. октобра ухапшен и као шеснаестогодишњак у згради некадашњег Штаба Прве армијске области

Југословенске војске мучен не би ли одао од кога је добијао директиве и где се крије који активиста. После месец дана истражног поступка под претњом новим мучењима потписао је извештај о сопатвеној незаконитој активности против сигурности мађарске државе и експресно осуђен на пет година затвора. Убрзо је и његов годину старији брат Александар ухапшен и осуђен на шестогодишњу затврску казну.

 Ма колико била страшна та чињеница, у бити их је затворска казна коју су издржавали по мађарским затворима спасила сигурне смрти, коју су годину касније доживели њихови родитељи и сестра Антонија у Новосадској рацији.

У групи од шездесет осуђеника из Бачке депортовани су он и брат у Мађарску. Тамо су испрва били у војном затвору у Будиму. Само два дана пред злогласну рацију у Новом Саду у затвору посето их је отац први и последњи пут јер је по повратку убијен са женом и кћерком. Недуго потом са осталим затвореницима из домовине браћа Катић пребачена су у централни мађарски затвор у Вацу, робијашницу за окореле криминалце, у ком су у самицама малих димензија бивали смештени по тројица осуђеника. Ту је Павле радио у штампарији. Следеће њихово затворско одредиште био је казамат у Шатораљаујхељу крајем фебруара 1943. у ком је убрзо организован политички рад, па је након неколико месеци одлучено да се организује пробој из затвора. То се и догодило 22. марта 1944. чији епилог је 62 мртвих затвореника. У том бекства из затвора обојица браће Катић су била рањена, с тим што је Павле горе прошао. Метак га је погодио у главу од ког му је била размрскана вилица. Због лечења избегао је као и брат суђење на ком су једанаесторица побуњеника осуђена на смрт вешањем . У новембру те године Павле и Александар доспели су са другим затвореницима због приближавања ратних дејстава у Комаром, а 14. новембра пребачени су у логор Дахау.

– Тада је извршено евидентирање и одређен ми је логорски број 126420, којим сам од тада прозиван и називан приликом поделе хране, одласка на рад и у свим другим приликама – забележио је у књизи Павле детаљно описујући услове који су владали у логору. – У време нашег доласка, концентрациони логор Дахау био је попуњен до највеће мере: у 30 барака са по четири „спаваонице“ било је смештено око 24.000 логораша. Већ 22. новембра вршена је стручна селекција новопридошлих. Издвајани су они млађи, способни за рад. Ја сам издвојен у групу, заједно са братом Александром, за транспорт у радну команду логора у Аугсбург-Пферсее. Велики број наших сабораца из претходних затвора остали су у логору Дахау и тамо завршили свој живот.

Катић пише да у време највеће попуњености логора 1943. и 1944. крематоријум у Дахау није у потпуности обављао своју функцију због превеликог броја мртвих. Постао је уско грло логора, па је команда лешеве слала у друге крематоријуме. Из овог логора од затвореника који су били и у Шатораљаујхељу нису се вратили Милан Анђелић, Тодор Близанац, Никола Мравић, Владимир Дудашев, Михал Ђуриш, Петар Могин и Радиша Черкезов. Павле је због исцрпљености и слабости враћен у Дахау 28. јануара 1945. у тзв. инвалидску бараку где су смештани неспособни за рад. То је било место одакле су упућивани на ликвидацију у гасну комору. Због поменуте ситуације чекали су на ред на егзекуцију. 

–Тако је настављена наша агонија. Ни живети - ни умрети. Више нас нису терали из бараке на пребројавање - ми смо већ били „прекобројни“. Било је ово време и појаве тифуске грознице и масовног умирања, тако смо свако јутро из наше бараке износили по неколико тела умрлих логораша и ређали их у узано двориште између барака. Овакво стање потрајало је до половине априла 1945. године – пише Катић.

Због приближавања борбених дејстава немачка власт је донела одлуку о ликвидацији логора. У трећој групи за „евакуацију“ био је и Павле. Било је то 25. и 26. априла. Формирана је група од 400 логораша, али су их сирене вратиле у бараке да би сачекали да прође опасност. У њима су 29. априла дочекали два америчка тенка са групом војника и ослобођење. Павле је имао  44 килограма! Месец дана је лечен и храњен у америчкој евакуационој болници, а у Нови Сад стигао је 11. јуна.

– Од породице никог нисам затекао. Породица мог друга Мише Шенка ме је широкогрудо прихватила. Код њих сам био око месец дана до одласка на оправак у Војну болницу у Сремским Карловцима. У јесен 1945. лекарска комисија у Главној војној болници у Београду ме је упутила  на управо оспособљену Болницу за пластичну хирургију где сам подвргнут бројним операцијама како би се уклониле последице рањавања у Шатораљаујхељу...

Како каже Војислав Мартинов у предговору књиге, Павле је одлучио да не протраћи живот, који је пуким случајем сачувао. Образовао се, завршио студије, засновао породицу и посветио педагошком и научном раду. Завршио је Природно- математички факултет у Београду - на групи за метеорологију. Постао је 1955. године на новооснованом Пољопривредном факултету у Новом Саду асистент на предмету метеорологија с климатологијом. За редовног професора изабран је 1977. Предавао је климатологију и на новосадском ПМФ-у две године. Носилац је „Партизанске споменице 1941“. У пензији је од 1989. У браку са Ленком Попов-Жикелић добио је две кћерке, Мирјану и Маријану. 

Упитан да ли је било тешко живети са преживљеним страхотама каже: „Кад данас о томе размишљам и на памет ми падају бројне околности кроз које сам прошао на ивици живота и смрти - осећам још увек неку језу и неверицу да се догодио догађај опасан по живот“. 

Зорица Милосављевић