POTRESNO SEĆANJE Pavla Katića na DAHAU I MAĐARSKE KAZAMATE: Osećam još uvek neku jezu...

Kada se možda najmanje moglo očekivati, u predvečerje osamdesetogodišnjice završetka Drugog svetskog rata, svetlost dana ugledalo je autentično svedočanstvo o zatočeništvu u mađarskim tamnicama i nemačkim logorima iz tog doba jednog od preživelih zatvorenika, Novosađanina jevrejskog porekla, prof. dr Pavla Katića. „Moj život u crticama“ naslov je nesvakidašnje knjige u izdanju SUBNOR-a AP Vojvodine, nedavno izašle iz štampe, u kojoj taj devedesetdevetogodišnjak iznosi sećanja na svoje i stradanje svoje porodice i prijatelja u Drugom svetskom ratu, pružajući dragocene informacije iz prve ruke naučnoj i široj javnosti o tom mračnom poglavlju u istoriji čovečanstva. 

– Kad je moj unuk Maksim napunio šesnaest godina, rešio sam da mu ispričam kako sam ja proživeo to njegovo doba. To baš nije bilo jednostavno, jer je on, sa roditeljima koji su „trbuhom za kruhom” otišli u svet, tada odrastao u Kanadi. Od svoje namere nisam odustao, ali razmišljao sam kako će on najlakše prihvatiti moju priču u okolnostima vrlo različitih životnih uslova. Najjednostavnije rešenje bilo je, zbog toga, da to što želim da ispričam, stavim na papir. Tako se rodila odluka da, u kratkoj formi - u „crticama”, jednostavnim rečnikom, opišem događanja kroz koja sam prošao u vremenu Maksimovih godina. Da li će moj unuk Maksim iz kanadskog blagostanja moći da se uživi u vojvođansko predratno stanje 1941. godine, kada započinje moja priča, videćemo. Bio sam oprezan od početka do samog kraja, opisujući doživljene događaje. Nadam se da sam uspeo i da će Maksim jednog dana pročitati moju životnu priču – objašnjava Pavle Katić za „Dnevnik“ razloge za objavljivanje autobiografije nakon više decenija od onih najtežih i najpotresnijih doživljaja. 

Njegova životna priča započinje 17. marta 1925. kada je ugledao svet u Novom Sadu, u tadašnjoj Mađarskoj ulici 5, kao peto, najmlađe dete železničkog radnika Henrika Klajna iz Miškolca, koji je prvobitno prezime promenio u Kaldor, a potom u Katić, i Henriete Šah, rodom iz Budimpešte, gde je završila muzički konzervatorijum. 

– U vremenu koje pamtim, negde od svoje deste godine, život u našoj porodici bio je kao u sličnim građanskim porodicama. Otac se starao da obezbedi materijalna sredstva za život porodice, mati se brinula o održavanju kuće, nabavci i pripremanju hrane, odevanju cele porodice, pa ako ostane još vremena na pretek, onda se posvećivala i nekom ličnom zadovoljstvu kao što su sviranje klavira, pevanje ili držanje časova klavira za ponekog učenika. Jevrejska osnovna škola koju sam četiri godine pohađao, nalazila se nedaleko, u današnjoj Jevrejskoj ulici, pored same Sinagoge. To je bila veoma poznata i cenjena osnovna škola, u koju su se pošto je podržavljena i postala javna OŠ „Đorđe Natošević“ - upisivali i nejevreji. Tako su nam vršnjaci bila deca iz viđenijih novosadskih porodica Adamovićevih, Aleksića, Tanurdžića, Niševića, Ležimirca i drugih – navodi Pavle, opisujući predratnu atmosferu u Novom Sadu, mesta na kojima su Novosađani provodili vreme, navike...

U kući se, kako kaže, jevrejska tradicija održavala u skromnim okvirima, ali osećaj ugroženosti zbog pripadnosti jevrejskom narodu prvi put je doživeo 1940. godine kada je prema Korošecovom zakonu o „numerus clausus“-u bio ograničen upis jevrejske dece u škole. U januaru 1941. izbačen je iz Srednje tehničke škole, mada, priznaje, toj odluci doprinelo je i njegovo učešće u školskom štrajku, koji su organizovali mladi revolucionari Boško Palkovljević Pinki i Milan Kon potonje legende Narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini. U leto te godine pristupio je SKOJ-u aktivo učestvujući u svim akcijama, a od septembra nastavio školovanje, ali ne zadugo, jer je 2. oktobra uhapšen i kao šesnaestogodišnjak u zgradi nekadašnjeg Štaba Prve armijske oblasti

Jugoslovenske vojske mučen ne bi li odao od koga je dobijao direktive i gde se krije koji aktivista. Posle mesec dana istražnog postupka pod pretnjom novim mučenjima potpisao je izveštaj o sopatvenoj nezakonitoj aktivnosti protiv sigurnosti mađarske države i ekspresno osuđen na pet godina zatvora. Ubrzo je i njegov godinu stariji brat Aleksandar uhapšen i osuđen na šestogodišnju zatvrsku kaznu.

 Ma koliko bila strašna ta činjenica, u biti ih je zatvorska kazna koju su izdržavali po mađarskim zatvorima spasila sigurne smrti, koju su godinu kasnije doživeli njihovi roditelji i sestra Antonija u Novosadskoj raciji.

U grupi od šezdeset osuđenika iz Bačke deportovani su on i brat u Mađarsku. Tamo su isprva bili u vojnom zatvoru u Budimu. Samo dva dana pred zloglasnu raciju u Novom Sadu u zatvoru poseto ih je otac prvi i poslednji put jer je po povratku ubijen sa ženom i kćerkom. Nedugo potom sa ostalim zatvorenicima iz domovine braća Katić prebačena su u centralni mađarski zatvor u Vacu, robijašnicu za okorele kriminalce, u kom su u samicama malih dimenzija bivali smešteni po trojica osuđenika. Tu je Pavle radio u štampariji. Sledeće njihovo zatvorsko odredište bio je kazamat u Šatoraljaujhelju krajem februara 1943. u kom je ubrzo organizovan politički rad, pa je nakon nekoliko meseci odlučeno da se organizuje proboj iz zatvora. To se i dogodilo 22. marta 1944. čiji epilog je 62 mrtvih zatvorenika. U tom bekstva iz zatvora obojica braće Katić su bila ranjena, s tim što je Pavle gore prošao. Metak ga je pogodio u glavu od kog mu je bila razmrskana vilica. Zbog lečenja izbegao je kao i brat suđenje na kom su jedanaestorica pobunjenika osuđena na smrt vešanjem . U novembru te godine Pavle i Aleksandar dospeli su sa drugim zatvorenicima zbog približavanja ratnih dejstava u Komarom, a 14. novembra prebačeni su u logor Dahau.

– Tada je izvršeno evidentiranje i određen mi je logorski broj 126420, kojim sam od tada prozivan i nazivan prilikom podele hrane, odlaska na rad i u svim drugim prilikama – zabeležio je u knjizi Pavle detaljno opisujući uslove koji su vladali u logoru. – U vreme našeg dolaska, koncentracioni logor Dahau bio je popunjen do najveće mere: u 30 baraka sa po četiri „spavaonice“ bilo je smešteno oko 24.000 logoraša. Već 22. novembra vršena je stručna selekcija novopridošlih. Izdvajani su oni mlađi, sposobni za rad. Ja sam izdvojen u grupu, zajedno sa bratom Aleksandrom, za transport u radnu komandu logora u Augsburg-Pfersee. Veliki broj naših saboraca iz prethodnih zatvora ostali su u logoru Dahau i tamo završili svoj život.

Katić piše da u vreme najveće popunjenosti logora 1943. i 1944. krematorijum u Dahau nije u potpunosti obavljao svoju funkciju zbog prevelikog broja mrtvih. Postao je usko grlo logora, pa je komanda leševe slala u druge krematorijume. Iz ovog logora od zatvorenika koji su bili i u Šatoraljaujhelju nisu se vratili Milan Anđelić, Todor Blizanac, Nikola Mravić, Vladimir Dudašev, Mihal Đuriš, Petar Mogin i Radiša Čerkezov. Pavle je zbog iscrpljenosti i slabosti vraćen u Dahau 28. januara 1945. u tzv. invalidsku baraku gde su smeštani nesposobni za rad. To je bilo mesto odakle su upućivani na likvidaciju u gasnu komoru. Zbog pomenute situacije čekali su na red na egzekuciju. 

–Tako je nastavljena naša agonija. Ni živeti - ni umreti. Više nas nisu terali iz barake na prebrojavanje - mi smo već bili „prekobrojni“. Bilo je ovo vreme i pojave tifuske groznice i masovnog umiranja, tako smo svako jutro iz naše barake iznosili po nekoliko tela umrlih logoraša i ređali ih u uzano dvorište između baraka. Ovakvo stanje potrajalo je do polovine aprila 1945. godine – piše Katić.

Zbog približavanja borbenih dejstava nemačka vlast je donela odluku o likvidaciji logora. U trećoj grupi za „evakuaciju“ bio je i Pavle. Bilo je to 25. i 26. aprila. Formirana je grupa od 400 logoraša, ali su ih sirene vratile u barake da bi sačekali da prođe opasnost. U njima su 29. aprila dočekali dva američka tenka sa grupom vojnika i oslobođenje. Pavle je imao  44 kilograma! Mesec dana je lečen i hranjen u američkoj evakuacionoj bolnici, a u Novi Sad stigao je 11. juna.

– Od porodice nikog nisam zatekao. Porodica mog druga Miše Šenka me je širokogrudo prihvatila. Kod njih sam bio oko mesec dana do odlaska na opravak u Vojnu bolnicu u Sremskim Karlovcima. U jesen 1945. lekarska komisija u Glavnoj vojnoj bolnici u Beogradu me je uputila  na upravo osposobljenu Bolnicu za plastičnu hirurgiju gde sam podvrgnut brojnim operacijama kako bi se uklonile posledice ranjavanja u Šatoraljaujhelju...

Kako kaže Vojislav Martinov u predgovoru knjige, Pavle je odlučio da ne protraći život, koji je pukim slučajem sačuvao. Obrazovao se, završio studije, zasnovao porodicu i posvetio pedagoškom i naučnom radu. Završio je Prirodno- matematički fakultet u Beogradu - na grupi za meteorologiju. Postao je 1955. godine na novoosnovanom Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu asistent na predmetu meteorologija s klimatologijom. Za redovnog profesora izabran je 1977. Predavao je klimatologiju i na novosadskom PMF-u dve godine. Nosilac je „Partizanske spomenice 1941“. U penziji je od 1989. U braku sa Lenkom Popov-Žikelić dobio je dve kćerke, Mirjanu i Marijanu. 

Upitan da li je bilo teško živeti sa preživljenim strahotama kaže: „Kad danas o tome razmišljam i na pamet mi padaju brojne okolnosti kroz koje sam prošao na ivici života i smrti - osećam još uvek neku jezu i nevericu da se dogodio događaj opasan po život“. 

Zorica Milosavljević