ПОСЛА ИМА, АЛИ НЕМА КО ДА РАДИ Ова занимања су тражена на тржишту, плата је одлична, млади нису заинтересовани ДЕЦЕНИЈАМА ШКОЛУЈУ ЗАНАТЛИЈЕ, А САДА ПРИМОРАНИ ДА ГАСЕ СМЕРОВЕ (ФОТО)

Пољопривредна школа „Љубо Мићић“ у Пожеги, која више од шест деценија образује младе у области пољопривреде и прехрамбене индустрије, суочава се са све мањим бројем уписаних ученика. И поред одличних услова за рад, савремених метода наставе и квалитетног наставног кадра, школа је била принуђена да угаси бројне смерове због недостатка заинтересованих кандидата.

„Имамо врхунске услове и посвећен кадар, али упркос томе, многе смерове смо морали да угасимо. Занимања попут месара, пекара и млекара тражена су на тржишту, али деце једноставно нема“, каже директор школе Милан Петровић.

За пекарски занат, који се сматра креативним, чистим и уносним, у последње три генерације пријавило се свега десетак ученика.

„Лепо је занимање, солидна је плата, није тешко за научити, ради се са храном, релативно је чисто. Сасвим солидан избор за оне који желе стабилан посао. Не знам због чега моји вршњаци избегавају да upišy занат, када је ту добра зарада загарантована, каже један од ученика.

Јована Симић, наставница стручних предмета додаје да и поред тога што се преко огласа стално траже радници у радници у пекарама, интересовање ученика остаје минимално.

„Пекарски занат данас не подразумева више ноћни рад. Технологија је напредовала, и данас се овај посао може радити у дневној смени, уз добру зараду. Оно што је најважније није толико тешко а доноси новац, додаје Симић.

Такође, алармантна је ситуација и на месарском смеру, који ове године завршава свега троје ученика. Новоуписаних уопште нема, иако се ради о дефицитарној и добро плаћеној професији.

„Ове године диплому месара добиће само три ученика. Другака и првака нема. Они су, колико за пар месеци, деца која ће бити квалификовани месари – обучени по савременим методама, са пуно практичног знања, каже Марко Илић, стручни сарадник школе.

Смер за млекарство је такође угашен, док се за смер пољопривредног техничара опредељује све мање ученика.

- Ја сам се одлучио за овај смер јер то волим и то желим да радим. Иако већина иде за рачунарима и телефонима, ја сам остао при земљи“, рекао је Петар Николић, ученик завршне године.

Стручњаци истичу да је проблем много дубљи и да корен лежи у друштвеном ставу према занатским занимањима.

- Овде је у питању и менталитет, деценијско потцењивање заната. Деца се не одлучују за ова занимања јер су подложна притисцима околине. Имали смо случај једног ученика на смеру хортикултуре, кога су избегавали јер су сви његови другари уписали гимназију. Социолошки аспект не можемо занемарити, објашњава професорка социологије Мирјана Јанковић.

Упркос свему, из школе поручују да ће посла у овим секторима увек бити.

„Било да се школујете за пекара, месара или млекара – посла ће бити, хвала Богу, и пара ће бити. Не можемо сви бити менаџери, неко мора и ове послове да ради“, поручује директор Петровић.

Ако се овај тренд не заустави, будућност домаће производње и прераде хране могла би бити озбиљно угрожена, упозоравају из школе и позивају родитеље и децу да озбиљно размотре занатска занимања као перспективан избор каријере.