ПЛУЋНА ХИПЕРТЕНЗИЈА НИЈЕ НЕИЗЛЕЧИВА Уз правовремено лечење и иновативну терапију, пацијенти могу живети дуго и здраво

Тегобе које имају особе са плућном хипертензијом се крећу од отежаног дисања и прекомерног замора, преко лупања срца, отицања ногу и зглобова, бола у грудима, па до вртоглавице и губитка свести. Разлози за ове симптоме су што се десна половина срца бори да пумпа крв упркос повишеном притиску у плућним артеријама, што води ка проширењу и слабљењу десне коморе и десне преткоморе. Такво стање исцрпљује срчани мишић, погоршава функцију плућа и значајно скраћује животни век на свега 3-5 година код нелечених особа са тешком формом ове болести. Протеклих неколико година у Србији је постигнут велики напредак у едукацији тимова који ове болеснике дијагностикују и лече и све се мање касни са постављањем дијагнозе.

 Проблем је у томе што су тегобе неспецифичне

- Време до постављања дијагнозе се разликује од државе до државе. Зависи од развијености здравственог система. У просеку је потребно две до пет година да се пацијенту постави дијагноза, а наше искуство је да у Србији али у у свету некада прође и до пет година до постављања дијагнозе. Проблем је у томе што су тегобе неспецифичне, не јављају се само у плућној хипертензији већ и у многим другим болестима. Тако на пример, умор, слабост, бол или притисак у грудима води пацијента код кардиолога. Кратак дах је такође карактеристика слабости леве половине срца која је много чешћа од плућне хипертензије као последица претходно прележаног инфаркта или болести срчаних залистака или срчаног мишића. Такође, отежано дисање и брзо замарање имају и пацијенти са масовним хроничним болестима плућа као што је бронхијална астма или хронични опструктивни бронхитис. Први важан корак када се клиничка сумња на плућну хипертензију може да потврди или искључи је ултразвук срца. Међутим, да би се установила форма болести и дала адекватна терапија, неопходна је сарадња кардиолога, пулмолога, реуматолога, експерта за ергоспирометрију, катетеризација срца, а често су потребни и радиолози због тумачење скенера плућне циркулације – објашњава проф. др Јован Матијашевић, потпредседник Удружења за плућну хипертензију Србије, специјалиста интерне медицине (пулмолог, интезивиста) у Институту за плућне болести Војводине.

Уколико се не препозна на време и не лечи адекватно, плућна хипертензија је животно угрожавајуће стање. Прогноза зависи од стадијума болести и они болесници код којих се болест благовремено установи и адекватно лечи, живе значајно дуже. Просечно, прву годину од постављања дијагнозе не преживи око петнаест одсто оболелих, а седам година не преживи готово половина.

Комбинована терапија се уводи на почетку лечења 

- Смернице за лечење плућне хипертензије су промењене и сада се они болесници који спадају у висок ризик за прогресију плућне хипертензије лече по убрзаном алгоритму, потентнијом тројном, а врло често и четвороструком терапијом. Комбинују се различите терапијске линије које циљано смањују притисак и отпор протицању крви у плућној циркулацији. Ефекат ових комбинација је знатно бољи него када се примењује висока доза једног или два лека, како је то било раније. Сада се комбинована терапија уводи на почетку лечења блаже форме болести. На тај начин, не само да се поправља квалитет живота, већ се људима недвосмислено значајно продужује живот. То је променило прогнозу овим пацијентима. Раније, када нисмо имали лекове пацијенти су живели просечно три и по године, док је сада њихов статус многоструко повољнији уколико се болест препозна и лечи на време. Од краја прошле године имамо могућност и у Србији да лечимо болеснике са тешком плућном хипертензијом иновативном биолошком терапијом. За сада се ради само о донацији лека за два пацијента, али се надамо да ћемо већ током ове године моћи да проширимо број лечених пацијената. Биолошка терапија је уведена по званичним међународним смерницама у стандард лечења и управо код оних болесника који су у високом или умерено повишеном ризику потребно је ову терапију увести што раније. То је главна промена у терапијском алгоритму прошле године и ми се трудимо да их поштујемо – истиче проф. др Арсен Ристић, председник Удружења за плућну хипертензију Србије и кардиолог Универзитетског клиничког центра Србије.

Душици Давидовић Гавриловић (50) плућна хипертензија је откривена када је имала 42 године.

- Први тегоба која је указивала да нешто није добро је била замарање на мали напор. У том тренутку станујем на трећем спрату, без лифта, имам девојчицу која је кренула у школу и другу у вртићу. Нон - стоп неке активности. Отишла сам на комплетан кардиолошки преглед, где су закључили да је све у реду. Рекли су ми да можда имам проблем са кондицијом, што ми је било чудно. У том тренутку није било никаквих промена на срцу. Две године касније, након једног путовања никако нисам могла да се одморим, осећала сам се лоше, свака активност ми је стварала напор, имала сам болове у рукама. Схватила сам да дефинитивно нешто озбиљно није у реду. Отишла сам поново на преглед и тада је установљено да већ имам промене на десном срцу. Одмах су ми урадили комплетно испитивање и катетеризацију срца и утврдили су да имам плућну хипертензију. Имала сам среће да је код мене дијагноза постављена релативно брзо у односу на друге пацијенте. У почетку сам примала само један лек, који сам један период морала сама да купујем у иностранству. Данас добијам три лека истовремено и захваљујући томе живим. Пацијентима су важни нови лекови, јер после извесног времена болест нађе начин да се активира. Појавом најновије биолошке терапије, која драматично мења ток болести, по први пут можемо рећи да је плућна хипертензија на путу да више не буде смртоносна болест. Надамо се да ће рана примена савремене комбиноване терапије ускоро бити доступна свим  пацијентима у Србији о трошку осигурања – каже пацијенткиња.