ОДЛАЗАК УЖИЧКОГ ХОМЕРА Слепи песник и врхунски мајстор Драган ПРЕСЕЛИО СЕ У ДРУГИ СВЕТ Сузе целога човечанства су исте, говорио је...

Деценијама је био слеп, али то га није спречило да све послове обавља без муке и да својој вољеној пише песме, па су га многи називали и српским Хомером.

Драган је био најбољи је доказ да предаја никад не би требало да буде опција и да можемо онолико колико желимо. Његове очи су биле црни штап и прсти са којима је непогрешиво баратао и то све са, циркуларом, струјом, косом, мотиком и хармоником.

Нисам ни приметио мрак који ми се изненада прикрао, радим послове које људи са добрим видом можда не би тако добро урадили. Косим, копам, радим са циркуларом, зидао сам кућу, моје руке су мој вид. Копам малину, привезујем је, радим све прстима и светлост ми не треба, причао је Драган за РИНУ.

Својим рукама осмислио је и направио инкубатор у којем изводи пилиће за своје домаћинство. Како је знао рећи, ништа му није падало тешко и његов дан трајао је више од 30 часова.

Плац за кућу купио је уз помоћ добрих људи, који нису заборавили сва његова добра дела и како је причао ту је нашао свој рај на земљи. Једино због чега је знао да заплаче то је због неправде коју нам чине и истиче да су сузе целога човечанства исте. Најавећа подршка му је све време била његова вољена супруга.

Моја Славица је моја ластавица, моја два ока, она је ту незаобилазна у сваком послу, у сваком мом кораку пола је њено. Кад негде послом отпутујем, ја са великим нестрпљењем и чекам повратак кући. Кад скренемо ка Ужицу у мени све трепери јер знам да ме она чека, знам да и она са истом љубављу мене ишчекује, ја сам срећан човек, то је у ствари срећа”, причао је Драган.

Драган је свима који се боре са неким хендикепом поручивао да не смеју да се предају, јер срећа је можда иза ћошка, али ако не крену до тог места никада је неће пронаћи, а као некадашњи просветни радник моли родитеље да своју децу која имају можда неки инвалидитет да их не закањају, већ да их спремају за живот без задршке и препрека.