„ИЗАЗОВЕ ПРЕД ЧОВЕЧАНСТВОМ НЕ МОЖЕ ДА РЕШИ САМО ЈЕДНА НАУКА!“ Овако говори физичар СА ЛИСТЕ НАЈЦИТИРАНИЈИХ СВЕТСКИХ НАУЧНИКА – ДР СТЕВАН АРМАКОВИЋ
Иако му је тек 39 година, ванредни професор Стеван Армаковић са Департмана за физику Природно-математичког факултета у Новом Саду други пут заредом нашао се на Стенфордовој листи два одсто најцитиранијих научника, лане као најмлађи, а ове године иза супруге Сање, доценткиње на Катедри за аналитичку хемију у истој матичној кући.
И мада код нас, након оваквих резултата, још увек не постоје бенефити адекватне тежине, већ уследи тек покоја симболична награда, драго му је кад види своје име на листи јер је класификација истраживача према њиховом научном одјеку одговор прецизног и јасног алгоритма, а не субјективна одлука неког комитета. Додуше, додаје др Армаковић, није лако у томе парирати колегама које су дочекале пензију и иза којих је богата каријера, али то надомешћује публикујући са сарадницима и по 15-20 радова у реномираним научним часописима.
– Изазове које човечанство има пред собом не може да реши само једна наука, због чега волим да истакнем како су најуспешнији истраживачки тимови који гаје интердисциплинарност – каже Стеван Армаковић, објашњавајући тиме позицију на Стенфордовој листи у подобласти за хемијску физику, али и сарадњу са Пољопривредним факултетом на заштити усева. – Примењујем рачунаре да што више сазнам о молекулима, кристалима, различитим врстама материјала, тј. да компјутерским симулацијама предвидим како ће се понашати. У фармацеутској индустрији, када треба направити нов лек, симулацијама можемо одабрати најбоље „кандидате” и експериментално их испитати, чиме штедимо и време и ресурсе. Кад је завладала корона, научници нису прво отишли у лабораторију, него су укључили рачунаре да „изврте” структуре неколико милиона лекова који су нам познати да би видели како интерагују са протеином који је задужен за ширење ковида, паралелно радећи на развоју вакцина. То су врло моћне методе, а захваљујући развоју науке и технике можемо да их примењујемо на обичном рачунару или лаптопу, што и чинимо у оквиру истраживачке групе којом руководимо супруга и ја, комбинујући теорију и експерименте битне за заштиту животне средине.
За себе каже да је типичан пример како нека педагошка мера може дати резултат, јер је физику заволео учећи цело лето за поправни испит. Како је као средњошколац прву годину започео паралелно у сремскомитровачкој гимназији природно-математичког смера и музичкој школи, колизија у распоредима била је разлог да разред заврши са негативном оценом из чак три предмета: физике, солфеђа и теорије музике. Не занемарује Армаковић ни утицај професора Јанка Јовановића, који је на час долазио са новинским чланцима кад год би се писало о некој новотарији у Церну, док признаје да је тек захваљујући супрузи својевремено нашао храбрости и снаге да крене академским путем. Одговарајући на питање о континуираном паду броја студената физике, хемије, математике, наш саговорник каже да те изазове надомешћујемо квалитетом, те да су поносни што још увек постоје деца заинтересована за фундаменталне науке.
– Предузимамо мере да популаризујемо ПМФ, и колико год да се упише студената, трудимо се да им дамо све што смо у могућности. Укључујемо их у наш истраживачки рад, шаљемо на конференције, пишемо с њима научне радове и публикујемо их у релевантним часописима, што не могу баш сви да понуде, не само код нас него и у свету. А то смо чинили и са ученицима Јовине гимназије, где доста наших професора предаје у специјализованим одељењима...
Јасно је да друштвени и материјални статус просветара треба да се побољша, али га радује што и у тој ситуацији професори гаје велик ентузијазам, па средњошколци уз њих постижу успехе на међународним такмичењима, а студенти, учествујући на конференцијама, доносе награде. Тако су ове године једини представници Србије у Шангају – Андријана Билић и Милинко Перић, управо из њихове истраживачке групе, освојили друго место понудивши иновативно решење за глобални проблем загађења пластиком.
– Наука је пре свега лепа, али је и скупа. Ипак, исплати се се у њу уложити, а типични пример су најразвијеније државе света. Јужна Кореја даје 17 одсто бруто националног дохотка у образовање, а у Србији се то мери не у процентима већ у промилима, с тим да се мора направити разлика између образовања и истраживања. Кад једном доспете на Стенфордову листу, можете бирати континент на који бисте отишли и верујте да дневно добијамо понуде мејлом. Ипак, наша визија је да овде дајемо свој допринос – порука је Стевана Армаковића.
Слађана Милачић