„IZAZOVE PRED ČOVEČANSTVOM NE MOŽE DA REŠI SAMO JEDNA NAUKA!“ Ovako govori fizičar SA LISTE NAJCITIRANIJIH SVETSKIH NAUČNIKA – DR STEVAN ARMAKOVIĆ
Iako mu je tek 39 godina, vanredni profesor Stevan Armaković sa Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu drugi put zaredom našao se na Stenfordovoj listi dva odsto najcitiranijih naučnika, lane kao najmlađi, a ove godine iza supruge Sanje, docentkinje na Katedri za analitičku hemiju u istoj matičnoj kući.
I mada kod nas, nakon ovakvih rezultata, još uvek ne postoje benefiti adekvatne težine, već usledi tek pokoja simbolična nagrada, drago mu je kad vidi svoje ime na listi jer je klasifikacija istraživača prema njihovom naučnom odjeku odgovor preciznog i jasnog algoritma, a ne subjektivna odluka nekog komiteta. Doduše, dodaje dr Armaković, nije lako u tome parirati kolegama koje su dočekale penziju i iza kojih je bogata karijera, ali to nadomešćuje publikujući sa saradnicima i po 15-20 radova u renomiranim naučnim časopisima.
– Izazove koje čovečanstvo ima pred sobom ne može da reši samo jedna nauka, zbog čega volim da istaknem kako su najuspešniji istraživački timovi koji gaje interdisciplinarnost – kaže Stevan Armaković, objašnjavajući time poziciju na Stenfordovoj listi u podoblasti za hemijsku fiziku, ali i saradnju sa Poljoprivrednim fakultetom na zaštiti useva. – Primenjujem računare da što više saznam o molekulima, kristalima, različitim vrstama materijala, tj. da kompjuterskim simulacijama predvidim kako će se ponašati. U farmaceutskoj industriji, kada treba napraviti nov lek, simulacijama možemo odabrati najbolje „kandidate” i eksperimentalno ih ispitati, čime štedimo i vreme i resurse. Kad je zavladala korona, naučnici nisu prvo otišli u laboratoriju, nego su uključili računare da „izvrte” strukture nekoliko miliona lekova koji su nam poznati da bi videli kako interaguju sa proteinom koji je zadužen za širenje kovida, paralelno radeći na razvoju vakcina. To su vrlo moćne metode, a zahvaljujući razvoju nauke i tehnike možemo da ih primenjujemo na običnom računaru ili laptopu, što i činimo u okviru istraživačke grupe kojom rukovodimo supruga i ja, kombinujući teoriju i eksperimente bitne za zaštitu životne sredine.
Za sebe kaže da je tipičan primer kako neka pedagoška mera može dati rezultat, jer je fiziku zavoleo učeći celo leto za popravni ispit. Kako je kao srednjoškolac prvu godinu započeo paralelno u sremskomitrovačkoj gimnaziji prirodno-matematičkog smera i muzičkoj školi, kolizija u rasporedima bila je razlog da razred završi sa negativnom ocenom iz čak tri predmeta: fizike, solfeđa i teorije muzike. Ne zanemaruje Armaković ni uticaj profesora Janka Jovanovića, koji je na čas dolazio sa novinskim člancima kad god bi se pisalo o nekoj novotariji u Cernu, dok priznaje da je tek zahvaljujući supruzi svojevremeno našao hrabrosti i snage da krene akademskim putem. Odgovarajući na pitanje o kontinuiranom padu broja studenata fizike, hemije, matematike, naš sagovornik kaže da te izazove nadomešćujemo kvalitetom, te da su ponosni što još uvek postoje deca zainteresovana za fundamentalne nauke.
– Preduzimamo mere da popularizujemo PMF, i koliko god da se upiše studenata, trudimo se da im damo sve što smo u mogućnosti. Uključujemo ih u naš istraživački rad, šaljemo na konferencije, pišemo s njima naučne radove i publikujemo ih u relevantnim časopisima, što ne mogu baš svi da ponude, ne samo kod nas nego i u svetu. A to smo činili i sa učenicima Jovine gimnazije, gde dosta naših profesora predaje u specijalizovanim odeljenjima...
Jasno je da društveni i materijalni status prosvetara treba da se poboljša, ali ga raduje što i u toj situaciji profesori gaje velik entuzijazam, pa srednjoškolci uz njih postižu uspehe na međunarodnim takmičenjima, a studenti, učestvujući na konferencijama, donose nagrade. Tako su ove godine jedini predstavnici Srbije u Šangaju – Andrijana Bilić i Milinko Perić, upravo iz njihove istraživačke grupe, osvojili drugo mesto ponudivši inovativno rešenje za globalni problem zagađenja plastikom.
– Nauka je pre svega lepa, ali je i skupa. Ipak, isplati se se u nju uložiti, a tipični primer su najrazvijenije države sveta. Južna Koreja daje 17 odsto bruto nacionalnog dohotka u obrazovanje, a u Srbiji se to meri ne u procentima već u promilima, s tim da se mora napraviti razlika između obrazovanja i istraživanja. Kad jednom dospete na Stenfordovu listu, možete birati kontinent na koji biste otišli i verujte da dnevno dobijamo ponude mejlom. Ipak, naša vizija je da ovde dajemo svoj doprinos – poruka je Stevana Armakovića.
Slađana Milačić