О ДНЕВНИЧКИМ БЕЛЕШКАМА ПРОФЕСОРКЕ КЛАВИРА АНЕ ФРЛИН „ПЕТРА, СВЕ ЈЕ МОГУЋЕ” Семе за неко ново време
„У овом тренутку, док слушам тонове Петриних варијација из њених прстију, осећам радост што сам истрајала у одлуци да се осмелим на нешто што није у опису мог посла. Искорак сам начинила и тако што сам је пријавила за композицију, иако сам ризиковала опомену жирија јер ноте нису записане. Како год буду одлучили, знам да сам добро поступила”, записала је професорка клавира Ана Фрлин присећајући се Петре Спасојевић док свира своје прво ауторско дело – варијације на Кригеров „Анданте” – док јој кроз главу пролеће помисао да је ова слика семе за неко ново време.
Романсиране дневничке белешке Ане Фрлин „Петра, све је могуће”, представљене 22. децембра у новосадској Музичкој школи „Исидор Бајић”, откривају финесе њеног ни по чему унапред задатог педагошког рада са девојчицом потпуно слепом од рођења. А чудо од детета и наш Моцарт, како су је називали у медијима, успела је да из мале Куршумлије крочи у велики свет музике, крунишући успехе овогодишњим уписом на два смера Академије уметности, као прва на листи у класи проф. Рите Кинке (клавир) и проф. Смиљане Влајић (композиција). Посебан метод музичког образовања који је Ана Фрлин у овом случају развила не темељи се само на менторској улози.
„Замениле смо улоге и ја сам понављала оно што би ми Петра задала, а она ме је контролисала додиром и смејала се радосно када бих погрешила”, бележи, додајући да за учење кроз игру воли да примењује и штос са грешком, трудећи се да ђаци не примете да то ради намерно.
Вишеструка симболика
Како објашњава ауторка књиге, форма у коју је сместила своје мисли вођена је симболиком: 10 година дуга сарадња са ученицом Петром Спасојевић, по 10 поглавља и описа за њу изузетно битних догађаја, а ту је и 10 пијанистичких прстију... А пошто је кроз штиво хтела да апострофира снагу нових могућности, којој је сведочила из часа у час, за почетак живота ове књиге изабрала је Петрин рођендан. Како би био доступнији слепим и слабовидим особама, рукопис је објављен у иновативном издању: свако поглавље прате аудио и видео записи којима се приступа преко кју-ар кодова, а издавачи су Фондација Николић Неузински и „Службени гласник”.
Један од рецензената – др Ненад Радић са Факултета музичких уметности у Београду каже како би књигу, у којој је вешто избегнута уџбеничка сувопарност, требало да прочитају најпре они који доносе одлуке о школству. Поред изреченог већ у првом поглављу: „Живот нам ретко пружи другу шансу”, мото романа могла би бити и изрека „Пер аспера ад астра” – да је таленат само предуслов, а све остало непрекидан рад, труд, трагање, преиспитивање, вели.
„Мото је и порука да инклузивна настава не може бити лежерна и пријатна јер би остала само огранак музикотерапије. А дивна је и порука да музичко такмичење није спорт, а још мање беспоштедна борба”, примећује, додајући да је педагошка љубав, нарочито у индивидуалној настави, безусловна попут родитељске. „Тридесет три године сам професор клавира. По мени је то најлепша професија на свету. Три пута сам у класи имао слепе студенте: Марка, Олгу и Искру. Не зна се ко је од њих талентованији. Тим је и рад био изазовнији. Стално сам се преиспитивао како да им приђем, како да ме разумеју, како да им покажем и дочарам покрет кад не могу да ме виде. Машта, машта, машта… и стављање у њихову кожу”, додао је Радић.
Текст и фото: С. Милачић