O DNEVNIČKIM BELEŠKAMA PROFESORKE KLAVIRA ANE FRLIN „PETRA, SVE JE MOGUĆE” Seme za neko novo vreme
„U ovom trenutku, dok slušam tonove Petrinih varijacija iz njenih prstiju, osećam radost što sam istrajala u odluci da se osmelim na nešto što nije u opisu mog posla. Iskorak sam načinila i tako što sam je prijavila za kompoziciju, iako sam rizikovala opomenu žirija jer note nisu zapisane. Kako god budu odlučili, znam da sam dobro postupila”, zapisala je profesorka klavira Ana Frlin prisećajući se Petre Spasojević dok svira svoje prvo autorsko delo – varijacije na Krigerov „Andante” – dok joj kroz glavu proleće pomisao da je ova slika seme za neko novo vreme.
Romansirane dnevničke beleške Ane Frlin „Petra, sve je moguće”, predstavljene 22. decembra u novosadskoj Muzičkoj školi „Isidor Bajić”, otkrivaju finese njenog ni po čemu unapred zadatog pedagoškog rada sa devojčicom potpuno slepom od rođenja. A čudo od deteta i naš Mocart, kako su je nazivali u medijima, uspela je da iz male Kuršumlije kroči u veliki svet muzike, krunišući uspehe ovogodišnjim upisom na dva smera Akademije umetnosti, kao prva na listi u klasi prof. Rite Kinke (klavir) i prof. Smiljane Vlajić (kompozicija). Poseban metod muzičkog obrazovanja koji je Ana Frlin u ovom slučaju razvila ne temelji se samo na mentorskoj ulozi.
„Zamenile smo uloge i ja sam ponavljala ono što bi mi Petra zadala, a ona me je kontrolisala dodirom i smejala se radosno kada bih pogrešila”, beleži, dodajući da za učenje kroz igru voli da primenjuje i štos sa greškom, trudeći se da đaci ne primete da to radi namerno.
Višestruka simbolika
Kako objašnjava autorka knjige, forma u koju je smestila svoje misli vođena je simbolikom: 10 godina duga saradnja sa učenicom Petrom Spasojević, po 10 poglavlja i opisa za nju izuzetno bitnih događaja, a tu je i 10 pijanističkih prstiju... A pošto je kroz štivo htela da apostrofira snagu novih mogućnosti, kojoj je svedočila iz časa u čas, za početak života ove knjige izabrala je Petrin rođendan. Kako bi bio dostupniji slepim i slabovidim osobama, rukopis je objavljen u inovativnom izdanju: svako poglavlje prate audio i video zapisi kojima se pristupa preko kju-ar kodova, a izdavači su Fondacija Nikolić Neuzinski i „Službeni glasnik”.
Jedan od recenzenata – dr Nenad Radić sa Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu kaže kako bi knjigu, u kojoj je vešto izbegnuta udžbenička suvoparnost, trebalo da pročitaju najpre oni koji donose odluke o školstvu. Pored izrečenog već u prvom poglavlju: „Život nam retko pruži drugu šansu”, moto romana mogla bi biti i izreka „Per aspera ad astra” – da je talenat samo preduslov, a sve ostalo neprekidan rad, trud, traganje, preispitivanje, veli.
„Moto je i poruka da inkluzivna nastava ne može biti ležerna i prijatna jer bi ostala samo ogranak muzikoterapije. A divna je i poruka da muzičko takmičenje nije sport, a još manje bespoštedna borba”, primećuje, dodajući da je pedagoška ljubav, naročito u individualnoj nastavi, bezuslovna poput roditeljske. „Trideset tri godine sam profesor klavira. Po meni je to najlepša profesija na svetu. Tri puta sam u klasi imao slepe studente: Marka, Olgu i Iskru. Ne zna se ko je od njih talentovaniji. Tim je i rad bio izazovniji. Stalno sam se preispitivao kako da im priđem, kako da me razumeju, kako da im pokažem i dočaram pokret kad ne mogu da me vide. Mašta, mašta, mašta… i stavljanje u njihovu kožu”, dodao je Radić.
Tekst i foto: S. Milačić