Дигитални алати у борби против дислексије ОДМАКЛА РЕАЛИЗАЦИЈА ПРОЈЕКТА БЕОГРАДСКОГ ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА

У мултидисциплинаран тим, који води др Иван Вајс, научни сарадник у Лабораторија за е-здравство и биомедицинско инжењерство ИЦ, укључени су и инжењери са ЕТФ-а, те психолози са Филозофског факултета Универзитета у Беераду, као и стручњаци из области логопедије и дислексије, сви са циљем да се инжењерске методе примене у складу са примерима добре праксе и приступом који се користи за процену језичких способности и праћење напретка читања код деце.

 „Фокус нам је на томе да са различитих страна сагледамо један проблем који објективно погађа део популације школске деце, те да кроз нове технологије и наша сазнања на пољу обраде сигнала, увезујући их са искуством логопеда и психолога,  помогнемо тим девојчицама и дечацима да лакше читају, односно усвајају неке садржаје. У крајњем, жеља нам је да дођемо до алата који омогућава објективну квантификацију потешкоћа у читању, на основу које се онда могу правити персонализоване препоруке за модификацију приказа текста како би се брже и ефикасније стигло до напретка у читању”, појашњава нам др Вајс.

Деци  се на екрану приказује текст у различитим бојама  и онда се специјалним бесконтактним лабораторијским уређајима прате њихови очни покрети

У оквиру овог пројекта, који се финансира кроз програм Доказа концепта Фонда за науку Републике Србије, предвиђена су два сета експерименталних испитивања. Током њих се деци на екрану приказује текст у различитим бојама  и онда се специјалним бесконтактним лабораторијским уређајима прате њихови очни покрети током читања, уз истовремено анализирање њихове језичке способности и вештине, да би се добила заокружена слика о томе како процес усвајања текста функционише.  Прикупљени сигнали се потом обрађују различитим методама, уз коришћење машинског учења. 

„Није, дакле, поента у некаквом обликовању универзалних савета и смерница, већ напротив, усмеравамо се ка разултатима који могу да помогну сваком појединцу.  Наиме, током развијања различитих студија препознали смо значај тога да, када се прави некакав систем, имамо у виду крајње кориснике - у нашем случају би то била деца која имају потешкоће са читањем, као и њихови логопеди и психолози.  У том смислу је акценат на обликовању персонализованих, односно асистивних технологија.  Логопеди се свакако прилагођавају сваком детету, јер степени дислексије, односно потешкоћа која деца имају никада нису иста, те стога ни не помаже униформни приступ, али нам је идеја да дођемо до алата који може да олакша и њима рад и истовремено убрза напредак у процесу читања и усвајања градива код деце”, наводи др Вајс.

По његовим речима, често код деце постоји одбојност према терапији и учењу, те било који корак који може да такве препреке „заобиђе”  помаже и логопедима.  И премда је у овој фази фокус пројекта на деци школског узраста, јер је рана детекција дислексије као специфичног поре- мећаја у учењу, те рана интервенција у смислу терапије код логопеда, веома значајна за њихов даљи напредак кроз школовање и  уопште смањење стреса и током учесња и уопште, план је да се у перспективи користе сличне методе и прилагођен алат  и код одраслих особа које су суочене са дислексијом. „Ипак, у најширем смислу, алати које развијамо нису резервисани само за дислексију, па чак ни за особе који имају неки проблем са читањем”, наводи руководилац истраживања. „Једноставно, они би моглио генерално олакшати процес читања и учења”.      

Мирослав Стајић