ДЕЦА ПРЕВИШЕ ВРЕМЕНА ПРОВОДЕ УЗ ГЕЏЕТЕ И ИГРИЦЕ Очи преоптерећене гледањем у екране СВЕ ВИШЕ КРАТКОВИДИХ МАЛИШАНА

– Немамо податке за Србију о томе да ли је због тога повећан број кратковиде деце, али је чињеница да је највећи број таквих случајева у азијским земљама, а према последњим студијама и у западној Европи. Ми имамо другачији концепт живота, имамо шире булеваре, другачије услове становања – наглашава др Синиша Бабовић.

Према његовим речима, појављују се одређене промене на очима код деце којих није било пре 20 или 30 година и то је узроковано начином живота и удаљавањем од природе. Сматра да је проблем то што се дуго гледа у екране, односно на близину, а истовремено плава светлост тих уређаја може да има лош утицај на рожњачу.

– Не постоји доказ да ткиво ока пати. Уређаји које користимо емитују ниску количину плавог спектра светла. Много је већа та количина светла у тржним центрима, него на уређајима које гледамо. Стил живота је промењен употребом геџета, због дужине времена које се проводи испред екрана. Али, не оштећује се ткиво, него је редуковано и ограничено померање ока. У случају игрица дешава се управо супротно. У питању су брзи бесконачно понављајући покрети ока и око не може то да издржи дуго, а да се не јаве тегобе у неком моменту – истиче др Бабовић.

Отуђили смо се од природе, па и њу гледамо у геџетима. Не може да се побегне од тога, и не може и не треба да се ограничи технолошки развој, већ дужину трајања коришћења. Деца која имају две или три године, не треба да гледају у апарате, него да се социјализују, да проводе време са родитељима, вршњацима, браћом и сестрама...

Прво треба да се редукује време које се проводи испред екрана, што важи и за децу и за одрасле. Ако нема других могућности, треба да се праве паузе.

– Људи који проводе по осам сати испред рачунара могу да имају главобољу, бол у очима, престанак лучења суза, што је стање сувог ока, јер се недовољно покреће, око је дуго фиксирано, процес трептања проређен (јер се буљи). То је злоупотреба очију у коришћењу апарата који су у кратком року дошли у наше животе као незаобилазни. Еволуција то не може да исправи у кратком року – каже др Бабовић.

Како истиче проблем је време проведено над апаратима и усмерен поглед који је дуго фиксиран на близину и сматра да је то злоупотреба ока.

– Јавља се главобоља, тежина у очима и око њих, која је узрокована фиксираним погледом. То је поглед који је близу, ограничен, сужен видокруг. Поред тога, ни клима и средина више нису исти, сув је ваздух, климатизоване су просторије у којима се борави. Више се ради у таквим условима. Живот је промењен драстично за кратко време и ограничен је амбијент видне функције. Нису апарати криви, него злоупотреба ока – наглашава др Бабовић.

Наш саговорник сматра и да је коришћење тих апарата постало свакодневица, а ми нисмо еволутивно припремљени за те технолошке иновације, који су апсолутна свакодневица.

– Код деце има смисла ограничавати време прове дено пред екранима, јер очи трпе, али нису оштећене, већ преоптерећене у функцији коју обављају, али не на начин како је наметнуто екстремно брзим технолошким напретком у употреби геџета. Савет је да се стимулише вид на даљину, а то је свако гледање у неку тачку преко шест метара и да се борави у природи. Отуђили смо се од природе, па и њу гледамо у геџетима. Не може да се побегне од тога и не може и не треба да се ограничи технолошки развој, већ дужину трајања коришћења. Деца која имају две или три године, не треба да гледају у апарате, него да се социјализују, да проводе време са родитељима, вршњацима, браћом и сестрама и остварују те кон такте, односно да видна стимулација буде природна, архаична, „као некада“ – наглашава др Бабовић, још једном истичући да деци до четврте године не требају такви уређаји, већ социјализација.

Љубица Петровић