DECA PREVIŠE VREMENA PROVODE UZ GEDŽETE I IGRICE Oči preopterećene gledanjem u ekrane SVE VIŠE KRATKOVIDIH MALIŠANA

– Nemamo podatke za Srbiju o tome da li je zbog toga povećan broj kratkovide dece, ali je činjenica da je najveći broj takvih slučajeva u azijskim zemljama, a prema poslednjim studijama i u zapadnoj Evropi. Mi imamo drugačiji koncept života, imamo šire bulevare, drugačije uslove stanovanja – naglašava dr Siniša Babović.

Prema njegovim rečima, pojavljuju se određene promene na očima kod dece kojih nije bilo pre 20 ili 30 godina i to je uzrokovano načinom života i udaljavanjem od prirode. Smatra da je problem to što se dugo gleda u ekrane, odnosno na blizinu, a istovremeno plava svetlost tih uređaja može da ima loš uticaj na rožnjaču.

– Ne postoji dokaz da tkivo oka pati. Uređaji koje koristimo emituju nisku količinu plavog spektra svetla. Mnogo je veća ta količina svetla u tržnim centrima, nego na uređajima koje gledamo. Stil života je promenjen upotrebom gedžeta, zbog dužine vremena koje se provodi ispred ekrana. Ali, ne oštećuje se tkivo, nego je redukovano i ograničeno pomeranje oka. U slučaju igrica dešava se upravo suprotno. U pitanju su brzi beskonačno ponavljajući pokreti oka i oko ne može to da izdrži dugo, a da se ne jave tegobe u nekom momentu – ističe dr Babović.

Otuđili smo se od prirode, pa i nju gledamo u gedžetima. Ne može da se pobegne od toga, i ne može i ne treba da se ograniči tehnološki razvoj, već dužinu trajanja korišćenja. Deca koja imaju dve ili tri godine, ne treba da gledaju u aparate, nego da se socijalizuju, da provode vreme sa roditeljima, vršnjacima, braćom i sestrama...

Prvo treba da se redukuje vreme koje se provodi ispred ekrana, što važi i za decu i za odrasle. Ako nema drugih mogućnosti, treba da se prave pauze.

– Ljudi koji provode po osam sati ispred računara mogu da imaju glavobolju, bol u očima, prestanak lučenja suza, što je stanje suvog oka, jer se nedovoljno pokreće, oko je dugo fiksirano, proces treptanja proređen (jer se bulji). To je zloupotreba očiju u korišćenju aparata koji su u kratkom roku došli u naše živote kao nezaobilazni. Evolucija to ne može da ispravi u kratkom roku – kaže dr Babović.

Kako ističe problem je vreme provedeno nad aparatima i usmeren pogled koji je dugo fiksiran na blizinu i smatra da je to zloupotreba oka.

– Javlja se glavobolja, težina u očima i oko njih, koja je uzrokovana fiksiranim pogledom. To je pogled koji je blizu, ograničen, sužen vidokrug. Pored toga, ni klima i sredina više nisu isti, suv je vazduh, klimatizovane su prostorije u kojima se boravi. Više se radi u takvim uslovima. Život je promenjen drastično za kratko vreme i ograničen je ambijent vidne funkcije. Nisu aparati krivi, nego zloupotreba oka – naglašava dr Babović.

Naš sagovornik smatra i da je korišćenje tih aparata postalo svakodnevica, a mi nismo evolutivno pripremljeni za te tehnološke inovacije, koji su apsolutna svakodnevica.

– Kod dece ima smisla ograničavati vreme prove deno pred ekranima, jer oči trpe, ali nisu oštećene, već preopterećene u funkciji koju obavljaju, ali ne na način kako je nametnuto ekstremno brzim tehnološkim napretkom u upotrebi gedžeta. Savet je da se stimuliše vid na daljinu, a to je svako gledanje u neku tačku preko šest metara i da se boravi u prirodi. Otuđili smo se od prirode, pa i nju gledamo u gedžetima. Ne može da se pobegne od toga i ne može i ne treba da se ograniči tehnološki razvoj, već dužinu trajanja korišćenja. Deca koja imaju dve ili tri godine, ne treba da gledaju u aparate, nego da se socijalizuju, da provode vreme sa roditeljima, vršnjacima, braćom i sestrama i ostvaruju te kon takte, odnosno da vidna stimulacija bude prirodna, arhaična, „kao nekada“ – naglašava dr Babović, još jednom ističući da deci do četvrte godine ne trebaju takvi uređaji, već socijalizacija.

Ljubica Petrović