ДАНИ КАДА СУ СТИГЛИ СЛОБОДА И МИР Како је примирје 1918. окончало Први светски рат и променило историју Европе

У јануару 1918, после четрдесет и једног месеца борбе, савезничке трупе су биле спремне за прекид ватре, али нису очекивале да ће до њега и доћи. Руска револуција, француске побуне, пораз Италије код Капорета и исцрпљивање британских снага након вишемесечне битке код белгијског села Пашендaл — једноставно, 1917. била је лоша година за савезнике. Истина, Сједињене Државе су ушле у сукоб у априлу 1917, али је почетни утицај Американаца био занемарљив — јер су преко океана послали само 120.000 људи. 

Међутим, до средине 1918. године, број америчких војника на европском тлу нарастао је на пола милиона, британска поморска блокада је добрано умањила подршку немачког унутрашњег фронта за наставак сукоба, док је истовремено неуспех пролећне офанзиве довео до пада морала и самих немачких војника. Тачније, утицај је  био разоран. Наиме, само у једном дану, 8. августа 1918, чак 17.000 немачких војника се предало савезницима након британске офанзиве на Соми, а према неким подацима, између лета и јесени број кајзерових војника на фронту се смањио за чак 750.000 људи. У многим случајевима једноставно су отишли на одсуство и никада се нису вратили на бојиште.

Крај се, дакле, назирао. Немачки савезник Бугарска је 30. септембра 1918. принуђена да потпише примирје у Солуну. У наредним недељама, штрајкови су се проширили по немачким фабрикама, а 9. новембра, Кајзер Вилхелм II је отишао у изгнанство у Холандију. Нова немачка влада тражила је мир. У пет ујутру 11. новембра 1918. немачка делегација се састала са савезничким командантом Фердинандом Фошом и потписала примирје у његовом железничком вагону, паркираном у француској шуми Компијен. Примирје, које је ступило на снагу шест сати касније и захтевало је потпуни прекид непријатељстава, тренутно повлачење Немачке из земаља које су напали, потпуну предају оружја, репатријацију свих савезничких ратних заробљеника и стварање неутралне зоне у Рајнској области.

Наталијина рамонда

Амблем Дана примирја је цвет Наталијине рамонде на црно-зеленој траци, која симболизује траку истих боја са ордена Албанске споменице. Ова ретка и заштићена биљка расте на подручју Балкана - у Србији, Северој Македонији и Грчкој, а њено станиште је и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан, поприште славне битке у Првом светском рату. То је древна биљка васкрсница; без влаге она се потпуно осуши али ако је залијете, за 24 сата ће ти суви листови оживети - као што је српска војска, после свих страдања и губитака које је поднела, изашла из рата као победница. Име је добила по краљици Наталији, јер је биљку 1884. открио и описао, заједно са ботаничарем Јосифом Панчићем, дворски лекар краља Милана Обреновића - Сава Петровић.

„Примирје је међучин између подизања и спуштања завесе. Нека нам је добродошло!”, записао је председник француске владе Жорж Клемансо. „Неко је написао да по најави примирја ја нисам могао зауставити сузе. Ја то и не кријем. Нагли прелаз од тамног жара борбе до узнемирених, изненада распламсалих надања, може уздрмати темеље човекове равнотеже, макар она деловала и најстабилније. Стоји засигурно да је моја радост била претерана и моје самопоуздање чак ван границе разумног”. Клемансо касније признаје да је схватио да су немачка инсистирања да задрже војску и наоружање „због бољшевичке претње” била тек изговор када му је  у Версају током мировне конференције „на изазивачки начин” пришао негдашњи кајзеров министар спољних послова Урлих фон Брокдорф-Ранцау. „Тада сам морао разумети да је прича о немачкој револуцији била jeдна обична игра и да, с обзиром да је агресор из 1914. остао непопустљив у његовим изливима беса, ми нећемо престати да трпимо, са новим кулисама, исте налете истог непријатеља“...

Слично је размишљао, али већ на вест о примирју, главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, француски маршал и почасни српски војвода Луј Франше д’Епере. У својим мемоарима, код нас објављеним у издању новосадског „Прометеја”,  један од највећих војсковођа Првог светског рата није био задовољан што су услови полагања оружја нису били много строжији. „ Примирје је врло лоше закључено. Турци се не осећају побеђени и већ праве доста тешкоћа”. Он је незадовољан и што су га о свему известили - телеграмом из Париза. „Нисам био консултован, чак ни обавештен о преговорима, а ипак, моје трупе су се налазиле у Мађарској. Такође, заузео сам две непријатељске престонице, Софију и Константинопољ, што је јединствен случај у овом рату”, наводи Луј Франше д’Епере, додајући да су га два дана касније генерали Мишић и Анри телеграфски јавили да су, као што их је овластио, потписали примирје са владом у Будимпешти на основу услова које је одредио. 

Подсетимо,  док је Аустроугарска била на издисају, у Будимпешти је гроф Михаљ Карољи 25. октобра 1918. године образовао Мађарско народно веће које је гласало за отцепљење Мађарске од остатка царевине и три дана касније, 31. октобра, нови аустроугарски цар Карло IV признао је Мађарску Демократску Републику.  Већ 3. новембра у Вила Ђусти код Падове склопљено је примирје између Сила Антанте и Аустроугарске, којим је решено да савезничке снаге могу окупирати, у зависности од потребе, одређене делове аустроугарске територије и да могу користити саобраћајну мрежу аустроугарске за транспорт трупа. 

Међутим, овај акт власт у Будимпешти нису признале, већ се, уместо тога,  Мађарска проглашава неутралном државом са идејом да под својом контролом задржи што је више могуће територија. Стога гроф Михаљ Карољи стиже 7. новембра у Београд на преговоре са маршалом Депреом. „Гроф Карољи је дошао до Београда са бројном свитом, нестрпљив је да сазна своју судбину и тражи да га одмах примим.  У 18 часова, на мој позив, дошао је са својом делегацијом... Мађарска не признаје примирје закључено између Аустрије и Италије. Али у Мађарској је врло озбиљна ситуација, где више не постоји организована снага, све је у расулу. Карољи је очекивао да потпише мир. Дајем им своје услове, позивам их да их проуче и да се врате на разговор у 21 час”, пише у Депреовим мемоарима. 

Француски маршал је том приликом мађарској делегацији јасно поручио: „У овом рату ви сте били на страни Немаца, стога сносите исту одговорност као и они и зато морате бити кажњени као и они. Не сматрам вас неутралном, него побеђеном државом.” И предао је Карољију текст услова примирја од 18 тачака у коме се, између осталог, захтевало да Мађари евакуишу Банат и Бачку северно од линије Марош - Суботица - Баја - Печуј - река Драва. Шеф нове мађарске државе је, међутим, на крају одбио да потпише документ о миру без, како је образложио, „одобрења своје владе, јер без тога ризикују да буду обешени”. 

Када се мађарска делегација вратила у Будимпешту, српски војвода Бојовић 8. новембра издаје наредбу да се операције наставе “без задржавања, све док Мађари не одговоре на постављене услове за примирје”. „Овлашћујем команданте дивизија да сами узимају решења према моменталној ситуацији на следећим основама: на северу узети Банат до линије Мароша, на истоку узети линију Бела Црква - Вршац - Темишвар - Арад и десетак километара источно од ње. У Бачкој заузети линију Сегедин - Суботица - Баја”. Већ следећег дана ослобођен је Нови Сад,  да би поменутог 13. новембра, два дана после немачке капитулације, Будимпешта коначно потписала акто о примирју. 

Тиме, међутим, није стављена и тачка на Први светски рат. Преговори су настављени до 28. јуна 1919, када је у Дворани огледала у Версајској палати потписан формални мировни уговор између Немачке и савезника. Потом ће 10. септембар 1919. у Сен Жермену бити потписан сличан уговор између Аустрије и сила Антанте, па 27. новембра у дворцу Неји  између Бугарске и савезника, потом у версајској палати Трианон 4. јуна 1920.  између Мађарске и савезника, те на крају 10. августа 1920. у француском Севру споразум којим је практично озваничена подела бившег Отоманског царства.           

Мирослав Стајић