DANI KADA SU STIGLI SLOBODA I MIR Kako je primirje 1918. okončalo Prvi svetski rat i promenilo istoriju Evrope

U januaru 1918, posle četrdeset i jednog meseca borbe, savezničke trupe su bile spremne za prekid vatre, ali nisu očekivale da će do njega i doći. Ruska revolucija, francuske pobune, poraz Italije kod Kaporeta i iscrpljivanje britanskih snaga nakon višemesečne bitke kod belgijskog sela Pašendal — jednostavno, 1917. bila je loša godina za saveznike. Istina, Sjedinjene Države su ušle u sukob u aprilu 1917, ali je početni uticaj Amerikanaca bio zanemarljiv — jer su preko okeana poslali samo 120.000 ljudi. 

Međutim, do sredine 1918. godine, broj američkih vojnika na evropskom tlu narastao je na pola miliona, britanska pomorska blokada je dobrano umanjila podršku nemačkog unutrašnjeg fronta za nastavak sukoba, dok je istovremeno neuspeh prolećne ofanzive doveo do pada morala i samih nemačkih vojnika. Tačnije, uticaj je  bio razoran. Naime, samo u jednom danu, 8. avgusta 1918, čak 17.000 nemačkih vojnika se predalo saveznicima nakon britanske ofanzive na Somi, a prema nekim podacima, između leta i jeseni broj kajzerovih vojnika na frontu se smanjio za čak 750.000 ljudi. U mnogim slučajevima jednostavno su otišli na odsustvo i nikada se nisu vratili na bojište.

Kraj se, dakle, nazirao. Nemački saveznik Bugarska je 30. septembra 1918. prinuđena da potpiše primirje u Solunu. U narednim nedeljama, štrajkovi su se proširili po nemačkim fabrikama, a 9. novembra, Kajzer Vilhelm II je otišao u izgnanstvo u Holandiju. Nova nemačka vlada tražila je mir. U pet ujutru 11. novembra 1918. nemačka delegacija se sastala sa savezničkim komandantom Ferdinandom Fošom i potpisala primirje u njegovom železničkom vagonu, parkiranom u francuskoj šumi Kompijen. Primirje, koje je stupilo na snagu šest sati kasnije i zahtevalo je potpuni prekid neprijateljstava, trenutno povlačenje Nemačke iz zemalja koje su napali, potpunu predaju oružja, repatrijaciju svih savezničkih ratnih zarobljenika i stvaranje neutralne zone u Rajnskoj oblasti.

Natalijina ramonda

Amblem Dana primirja je cvet Natalijine ramonde na crno-zelenoj traci, koja simbolizuje traku istih boja sa ordena Albanske spomenice. Ova retka i zaštićena biljka raste na području Balkana - u Srbiji, Severoj Makedoniji i Grčkoj, a njeno stanište je i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan, poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu. To je drevna biljka vaskrsnica; bez vlage ona se potpuno osuši ali ako je zalijete, za 24 sata će ti suvi listovi oživeti - kao što je srpska vojska, posle svih stradanja i gubitaka koje je podnela, izašla iz rata kao pobednica. Ime je dobila po kraljici Nataliji, jer je biljku 1884. otkrio i opisao, zajedno sa botaničarem Josifom Pančićem, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića - Sava Petrović.

„Primirje je međučin između podizanja i spuštanja zavese. Neka nam je dobrodošlo!”, zapisao je predsednik francuske vlade Žorž Klemanso. „Neko je napisao da po najavi primirja ja nisam mogao zaustaviti suze. Ja to i ne krijem. Nagli prelaz od tamnog žara borbe do uznemirenih, iznenada rasplamsalih nadanja, može uzdrmati temelje čovekove ravnoteže, makar ona delovala i najstabilnije. Stoji zasigurno da je moja radost bila preterana i moje samopouzdanje čak van granice razumnog”. Klemanso kasnije priznaje da je shvatio da su nemačka insistiranja da zadrže vojsku i naoružanje „zbog boljševičke pretnje” bila tek izgovor kada mu je  u Versaju tokom mirovne konferencije „na izazivački način” prišao negdašnji kajzerov ministar spoljnih poslova Urlih fon Brokdorf-Rancau. „Tada sam morao razumeti da je priča o nemačkoj revoluciji bila jedna obična igra i da, s obzirom da je agresor iz 1914. ostao nepopustljiv u njegovim izlivima besa, mi nećemo prestati da trpimo, sa novim kulisama, iste nalete istog neprijatelja“...

Slično je razmišljao, ali već na vest o primirju, glavnokomandujući savezničkih snaga na Solunskom frontu, francuski maršal i počasni srpski vojvoda Luj Franše d’Epere. U svojim memoarima, kod nas objavljenim u izdanju novosadskog „Prometeja”,  jedan od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata nije bio zadovoljan što su uslovi polaganja oružja nisu bili mnogo strožiji. „ Primirje je vrlo loše zaključeno. Turci se ne osećaju pobeđeni i već prave dosta teškoća”. On je nezadovoljan i što su ga o svemu izvestili - telegramom iz Pariza. „Nisam bio konsultovan, čak ni obavešten o pregovorima, a ipak, moje trupe su se nalazile u Mađarskoj. Takođe, zauzeo sam dve neprijateljske prestonice, Sofiju i Konstantinopolj, što je jedinstven slučaj u ovom ratu”, navodi Luj Franše d’Epere, dodajući da su ga dva dana kasnije generali Mišić i Anri telegrafski javili da su, kao što ih je ovlastio, potpisali primirje sa vladom u Budimpešti na osnovu uslova koje je odredio. 

Podsetimo,  dok je Austrougarska bila na izdisaju, u Budimpešti je grof Mihalj Karolji 25. oktobra 1918. godine obrazovao Mađarsko narodno veće koje je glasalo za otcepljenje Mađarske od ostatka carevine i tri dana kasnije, 31. oktobra, novi austrougarski car Karlo IV priznao je Mađarsku Demokratsku Republiku.  Već 3. novembra u Vila Đusti kod Padove sklopljeno je primirje između Sila Antante i Austrougarske, kojim je rešeno da savezničke snage mogu okupirati, u zavisnosti od potrebe, određene delove austrougarske teritorije i da mogu koristiti saobraćajnu mrežu austrougarske za transport trupa. 

Međutim, ovaj akt vlast u Budimpešti nisu priznale, već se, umesto toga,  Mađarska proglašava neutralnom državom sa idejom da pod svojom kontrolom zadrži što je više moguće teritorija. Stoga grof Mihalj Karolji stiže 7. novembra u Beograd na pregovore sa maršalom Depreom. „Grof Karolji je došao do Beograda sa brojnom svitom, nestrpljiv je da sazna svoju sudbinu i traži da ga odmah primim.  U 18 časova, na moj poziv, došao je sa svojom delegacijom... Mađarska ne priznaje primirje zaključeno između Austrije i Italije. Ali u Mađarskoj je vrlo ozbiljna situacija, gde više ne postoji organizovana snaga, sve je u rasulu. Karolji je očekivao da potpiše mir. Dajem im svoje uslove, pozivam ih da ih prouče i da se vrate na razgovor u 21 čas”, piše u Depreovim memoarima. 

Francuski maršal je tom prilikom mađarskoj delegaciji jasno poručio: „U ovom ratu vi ste bili na strani Nemaca, stoga snosite istu odgovornost kao i oni i zato morate biti kažnjeni kao i oni. Ne smatram vas neutralnom, nego pobeđenom državom.” I predao je Karoljiju tekst uslova primirja od 18 tačaka u kome se, između ostalog, zahtevalo da Mađari evakuišu Banat i Bačku severno od linije Maroš - Subotica - Baja - Pečuj - reka Drava. Šef nove mađarske države je, međutim, na kraju odbio da potpiše dokument o miru bez, kako je obrazložio, „odobrenja svoje vlade, jer bez toga rizikuju da budu obešeni”. 

Kada se mađarska delegacija vratila u Budimpeštu, srpski vojvoda Bojović 8. novembra izdaje naredbu da se operacije nastave “bez zadržavanja, sve dok Mađari ne odgovore na postavljene uslove za primirje”. „Ovlašćujem komandante divizija da sami uzimaju rešenja prema momentalnoj situaciji na sledećim osnovama: na severu uzeti Banat do linije Maroša, na istoku uzeti liniju Bela Crkva - Vršac - Temišvar - Arad i desetak kilometara istočno od nje. U Bačkoj zauzeti liniju Segedin - Subotica - Baja”. Već sledećeg dana oslobođen je Novi Sad,  da bi pomenutog 13. novembra, dva dana posle nemačke kapitulacije, Budimpešta konačno potpisala akto o primirju. 

Time, međutim, nije stavljena i tačka na Prvi svetski rat. Pregovori su nastavljeni do 28. juna 1919, kada je u Dvorani ogledala u Versajskoj palati potpisan formalni mirovni ugovor između Nemačke i saveznika. Potom će 10. septembar 1919. u Sen Žermenu biti potpisan sličan ugovor između Austrije i sila Antante, pa 27. novembra u dvorcu Neji  između Bugarske i saveznika, potom u versajskoj palati Trianon 4. juna 1920.  između Mađarske i saveznika, te na kraju 10. avgusta 1920. u francuskom Sevru sporazum kojim je praktično ozvaničena podela bivšeg Otomanskog carstva.           

Miroslav Stajić