Умро Хелмут Кол - архитекта уједињења Немачке

Како је објављено на сајту "Билда", Кол је умро у јутарњим сатима у свом дому у Лудвигсхафену.



Био је канцелар од 1982. до 1998. и он је најдуже провео времена на тој функцији у периоду после рата.



Кол је покренуо иницијативу за уједињење две Немачке и био је "покретачка сила" увођења јединствене европске валуте, убедивши скептичне Немаце да се одрекну марке.

Немачка је данас изгубила Хелмута Кола, политичара ''starе гарде'', оца немачког јединства после пада Берлинског зида и моћног саговорника многих тадашњих лидера, од Роналда Регана и Џорџа Буша старијег, Франсоа Митерана, Маргарет Тачер до Михаила Горбачова, коме је он једном, док су увече, на изненађење заљубљених парова, шетали парком у бившем главном граду, Бону, рекао да је немачко уједињење сигурно, као што Рајна сигурно тече ка мору, а Горбачов му тада није противуречио... 



Кол, рођен 1930. године у питомом Лудвигсхафену који је са 17 година постао члан Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) на чијем челу је сада Меркелова, био је за Немце, како су га звали, и ''канцелар-суперлатива''. 



У срцима Немаца остаће упамћен као ''канцелар - ујединитељ'' и државник хришћаншких вредности и политичког визионарства, а у сећању грађана бивше Југославије као шеф немачке владе која је прерано и пре других европских земаља признала независност Словеније и Хрватске. 



Кол, ''канцелар-рекордер'' са шеснаестогодишњом владавином од 1982. до 1998. године и ''политички отац'' актуелног шефа немачке владе Ангеле Меркел, један је од најчешће помињаних немачких канцелара на просторима бивше Југославије...



И док су му Словенци и Хрвати исказивали захвалност, дотле су неки немачки интелектуалци говорили да ће историја једног дана, ипак, поставити питање о одговорности Колове владе због прераног признања за сукобе у Босни и наставак распада Југославије. 



Колови савременици, међутим, то негирају, тврдећи да се Немачка придржавала европских одлука, а приче о преурањеном признању приписују немачкој левици, која је, кажу, осећала повезаност са Југославијом. 



Пре одлуке о признању, Немачка се одлучно заузимала за опстанак Југославије, кажу Колови савременици и указују да је, 1991. године, када је постало јасно да Слободан Милошевић жели ''велику Србију'', на предлог Француске основна Бадинтерова комисија, а затим је Савет министара ЕУ, најавио да ЕУ мора да покрене процес признавања, ако се у року од два месеца не пронађе мирно решење. 



Тај рок истекао је почетком децембра 1991. године, а Немачка је на седници владе 19. децембра 1991. године, последњој у тој години, одлучила да ће признати Словенију и Хрватску 15. јануара 1992. године, подсећали су Колови сарадници, наглашавајући да се Кол тиме придржавао заједничке европске одлуке. 



Он је свакако био политичар огромног искуства из ''златних'', али и лоших времена и државник који је регион бивше Југославије увек сматрао важним. 



За Кола се каже да је имао праву меру и знао да пусти проблеме мало да ''одстоје'', пре него што ''нестану'', а када је реч о немачком уједињењу, најзначајенијем догађају новије европске политичке историје, ту је Колов осећај за немачки национални интерес и начин реализације, неоспоран. Сам Кол у сећањима на те дане говорио је да ''осећа захвалност и радост што је уопште могао то да доживи и у томе учествује'' и што је, ''а то се често заборавља, све постигнуто без проливања крви''. 



У својој ЦДУ, Кол је имао критичаре, али и оне који су га ''ковали у звезде'', а међу онима који су га волели, били су, кажу аналитичари, и Руси, немачког порекла. 



Осим финансијске афере у ЦДУ, Коловом паду допринео је и - евро. 



Када су 2. маја 1998. године шефови држава и влада ЕУ, међу њима и Кол, донели одлуку о увођењу евра, њему је, изгледа, било јасно да је деловао против воље једног широког слоја Немаца, привукнутих на ''немачку марку'' и да га то може коштати бирачких гласова.Неколико месеци касније, у септембру исте године, Кол је изгубио савезне изборе од бившег канцелара Герхарда Шредера. 



У време евро - и дужничке кризе, стизале су критике на Колов рачун и то од његових демохришћана који су говорили да су њему рокови, изгледа, били важнији од стабилности. 



За његове политичке одлуке говорило се да почивају на фундаменту вредности, обележених оним што је преживео - ратом, али и успехом, одговорношћу, обновом и помирењем, социјалним категоријама..



Колова ''политичка домовина'' била је ЦДУ- партија, како се каже, слободе, немачког јединства и европске интеграције, а он се, у традицији првог првог посреатног канцелара Конрада Аденауера, у спољној политици залагао за даље повезивање Немачке са западом, а пријатељство са Америком сматрао делом немачког државног резона. 



Када је, међутим, реч о унутрашњој политици, рецимо о односу према странцима у Немачкој, Кол је пре пар година, када је већ био далеко од политике, изазвао реакцију Турака, али и рођеног сина, када се сазнало да је у Бону 1982. године, у разговору са Тачеровом рекао да се Турци не интегришу добро и да у наредне четири године жели да преполови њихов број у Немачкој. 

Од 2008. године је био везан за колица после озбиљнијег пада, подсетио је Ројтерс.

Кол је последњих година једва могао да говори, тако да су медији писали о трагедији случаја да је човек, који је речима ковао историју, практично остао нем.