Umro Helmut Kol - arhitekta ujedinjenja Nemačke

Kako je objavljeno na sajtu "Bilda", Kol je umro u jutarnjim satima u svom domu u Ludvigshafenu.



Bio je kancelar od 1982. do 1998. i on je najduže proveo vremena na toj funkciji u periodu posle rata.



Kol je pokrenuo inicijativu za ujedinjenje dve Nemačke i bio je "pokretačka sila" uvođenja jedinstvene evropske valute, ubedivši skeptične Nemace da se odreknu marke.

Nemačka je danas izgubila Helmuta Kola, političara ''stare garde'', oca nemačkog jedinstva posle pada Berlinskog zida i moćnog sagovornika mnogih tadašnjih lidera, od Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg, Fransoa Miterana, Margaret Tačer do Mihaila Gorbačova, kome je on jednom, dok su uveče, na iznenađenje zaljubljenih parova, šetali parkom u bivšem glavnom gradu, Bonu, rekao da je nemačko ujedinjenje sigurno, kao što Rajna sigurno teče ka moru, a Gorbačov mu tada nije protivurečio... 



Kol, rođen 1930. godine u pitomom Ludvigshafenu koji je sa 17 godina postao član Hrišćansko-demokratske unije (CDU) na čijem čelu je sada Merkelova, bio je za Nemce, kako su ga zvali, i ''kancelar-superlativa''. 



U srcima Nemaca ostaće upamćen kao ''kancelar - ujedinitelj'' i državnik hrišćanških vrednosti i političkog vizionarstva, a u sećanju građana bivše Jugoslavije kao šef nemačke vlade koja je prerano i pre drugih evropskih zemalja priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske. 



Kol, ''kancelar-rekorder'' sa šesnaestogodišnjom vladavinom od 1982. do 1998. godine i ''politički otac'' aktuelnog šefa nemačke vlade Angele Merkel, jedan je od najčešće pominjanih nemačkih kancelara na prostorima bivše Jugoslavije...



I dok su mu Slovenci i Hrvati iskazivali zahvalnost, dotle su neki nemački intelektualci govorili da će istorija jednog dana, ipak, postaviti pitanje o odgovornosti Kolove vlade zbog preranog priznanja za sukobe u Bosni i nastavak raspada Jugoslavije. 



Kolovi savremenici, međutim, to negiraju, tvrdeći da se Nemačka pridržavala evropskih odluka, a priče o preuranjenom priznanju pripisuju nemačkoj levici, koja je, kažu, osećala povezanost sa Jugoslavijom. 



Pre odluke o priznanju, Nemačka se odlučno zauzimala za opstanak Jugoslavije, kažu Kolovi savremenici i ukazuju da je, 1991. godine, kada je postalo jasno da Slobodan Milošević želi ''veliku Srbiju'', na predlog Francuske osnovna Badinterova komisija, a zatim je Savet ministara EU, najavio da EU mora da pokrene proces priznavanja, ako se u roku od dva meseca ne pronađe mirno rešenje. 



Taj rok istekao je početkom decembra 1991. godine, a Nemačka je na sednici vlade 19. decembra 1991. godine, poslednjoj u toj godini, odlučila da će priznati Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992. godine, podsećali su Kolovi saradnici, naglašavajući da se Kol time pridržavao zajedničke evropske odluke. 



On je svakako bio političar ogromnog iskustva iz ''zlatnih'', ali i loših vremena i državnik koji je region bivše Jugoslavije uvek smatrao važnim. 



Za Kola se kaže da je imao pravu meru i znao da pusti probleme malo da ''odstoje'', pre nego što ''nestanu'', a kada je reč o nemačkom ujedinjenju, najznačajenijem događaju novije evropske političke istorije, tu je Kolov osećaj za nemački nacionalni interes i način realizacije, neosporan. Sam Kol u sećanjima na te dane govorio je da ''oseća zahvalnost i radost što je uopšte mogao to da doživi i u tome učestvuje'' i što je, ''a to se često zaboravlja, sve postignuto bez prolivanja krvi''. 



U svojoj CDU, Kol je imao kritičare, ali i one koji su ga ''kovali u zvezde'', a među onima koji su ga voleli, bili su, kažu analitičari, i Rusi, nemačkog porekla. 



Osim finansijske afere u CDU, Kolovom padu doprineo je i - evro. 



Kada su 2. maja 1998. godine šefovi država i vlada EU, među njima i Kol, doneli odluku o uvođenju evra, njemu je, izgleda, bilo jasno da je delovao protiv volje jednog širokog sloja Nemaca, privuknutih na ''nemačku marku'' i da ga to može koštati biračkih glasova.Nekoliko meseci kasnije, u septembru iste godine, Kol je izgubio savezne izbore od bivšeg kancelara Gerharda Šredera. 



U vreme evro - i dužničke krize, stizale su kritike na Kolov račun i to od njegovih demohrišćana koji su govorili da su njemu rokovi, izgleda, bili važniji od stabilnosti. 



Za njegove političke odluke govorilo se da počivaju na fundamentu vrednosti, obeleženih onim što je preživeo - ratom, ali i uspehom, odgovornošću, obnovom i pomirenjem, socijalnim kategorijama..



Kolova ''politička domovina'' bila je CDU- partija, kako se kaže, slobode, nemačkog jedinstva i evropske integracije, a on se, u tradiciji prvog prvog posreatnog kancelara Konrada Adenauera, u spoljnoj politici zalagao za dalje povezivanje Nemačke sa zapadom, a prijateljstvo sa Amerikom smatrao delom nemačkog državnog rezona. 



Kada je, međutim, reč o unutrašnjoj politici, recimo o odnosu prema strancima u Nemačkoj, Kol je pre par godina, kada je već bio daleko od politike, izazvao reakciju Turaka, ali i rođenog sina, kada se saznalo da je u Bonu 1982. godine, u razgovoru sa Tačerovom rekao da se Turci ne integrišu dobro i da u naredne četiri godine želi da prepolovi njihov broj u Nemačkoj. 

Od 2008. godine je bio vezan za kolica posle ozbiljnijeg pada, podsetio je Rojters.

Kol je poslednjih godina jedva mogao da govori, tako da su mediji pisali o tragediji slučaja da je čovek, koji je rečima kovao istoriju, praktično ostao nem.