Шестогодишњи рудари јефтиног кобалта

Случај је покренула група Адвокати за међународно право у име 14 породица из Конга. Слике у судским документима, поднете на увид судијама Окружног суда у Вашингтону, показују децу с осакаћеним удовима, шесторо од њих 14 је страдало у затрпаним тунелима, а остала су претрпела повреде које су им угрозиле живот. “Ове маштовите компаније за прављење гаџета – дозволиле су да деца буду осакаћена и убијена како би добиле свој јефтини кобалт”, рекао је адвокат Теренс Колингсворт који заступа породице, пренеле су агенције.

Адвокати тврде да је реч о опасном, нелегалном копању и испирању руде, скопчаном с тешким последицама по здравље и живот малишана, као и са повредама људских права и корупцијом. Компаније наводно нису регулисале ланац набавке, а све зарад масних екстрапрофита од експлоатације дечјег рада.

У тужби се помињу и две компаније за извлачење руде - Жејџанг Хуају кобалт и Гленкор. У саопштењу британског Гленкора листу Телеграф наводи се да ова фирма „не купује, прерађује или продаје руду коју копају мали, независни рудари”, као и да „не толерише ниједан облик дечијег или присилног рада”. Медији наводе и да су, с друге стране, децу због великог сиромаштва и породице приморавале да напусте школу и раде у рудницима. Некој деци је плаћено само долар и по дневно за 12-часовно радно време, а морала су да раде шест дана у недељи без опреме, маски и ципела, у нељудским условима. Од оптужених компанија се сада тражи да плате надокнаду за присилни рад, душевну бол и лоше спроведен надзор.

По неким изворима десетине хиљада деце, међу којима и шестогодишњаци, без заштитне одеће копају отровну супстанцу. Иако кобалт из Конга већином стиже из великих рудника где га копају багери а не људи, процењује се да „рудара на црно” међу којима су и деца, има чак 150.000. Иначе, у Конгу се производи готово 60 одсто светских залиха кобалта, који се користи у производњи литијумских батерија за електричне аутомобиле, као и за компоненте лаптопова и паметних телефона.

Светска здравствена организација је упозорила да удисање праха кобалта, као и дужа изложеност том минералу може да изазове дугорочне последице. Организације за заштиту људских права, пак, наводе да се већ више од 10 година не предузима готово ништа да се ова злоупотреба деце спречи. „Амнести интернешнел” је у неколико наврата алармирао јавност, али до сада се ништа није променило.

Расплет случаја који је у току у САД ће највероватније имати знатну тежину не само у погледу висине евентуалног обештећења малим рударима и њиховим породицама, него и регулисања производње кобалта. Уколико не желе да се нађу на оптуженичкој клупи због експлоатације дечјег рада и на стубу срама јавности - велике и моћне компаније мораће убудуће да и те како поведу рачуна о последицама свог деловања и о својој друштвеној одговорности.

Можда ће почети да се угледају, на пример, на „фер производњу” ковачнице злата „Фаирминед Ецо Голд„, фирме која навелико оглашава да у њеним производима нема учешћа јефтине дечије радне снаге (из Африке), нити су коришћене отровне материје. У луксузним јувелирским радњама данас, по светским метрополама, муштерије могу да прочитају обавештење да злато од којег је направљен накит потиче из фер производње, да су испирачи злата били уредно пријављени, као и да су за свој рад добили правичну надокнаду. Овакво злато, међутим, кошта десетак процената више од рециклираног, док су цене „Фаирминед Ецо Голд„ за 20 посто скупље од просечних на тржишту. То значи да се за „еколошки и социјално освешћене” комаде племенитог метала, на полазној станици производње накита, а у односу на злато које је доспело на тржиште на уобичајено мутан начин, мора издвојити више новца. Што опет значи да ковачнице које не праве сертификовани племенити метал прескачу социјалне и еколошке трошкове, што их из угла радионица накита у старту чини конкурентнијим.

Једном речју, као и много пута раније, прича се рачва или на мутан бизнис који ужива у плодовима можда и ропског рада на рубу црног тржишта, или пак на мањи профит али од много чистије делатности. Због свега овога, док се суђење у Вашингтону не оконча, одлука је у овом тренутку на владама и - потрошачима.

А није да не може ништа да се уради: од пре неколико година на кутијама за цигарете у земљама Европске уније истакнуте су слике срачунате да изазову шок, које заузимају и до две трећине површине паклице - вриштећа упозорења подсећају пушаче на оно што по правилу покушавају да потисну (пожутели прсти, рђави зуби, малигне болести, импотенција, искашљавање крви, деца крај болесничког кревета пушача или на његовом гробу...) Гадно али ефикасно: на тај начин број пушача опада из године у годину у земљама које су покренуле ову кампању, док је Светска здравствена организација у свом последњем извештају навела да по први пут ове године број пушача у свету није порастао.

Зашто не би, следећи овакву логику, на пример писало на мобилним телефонима који немају сертификате за уграђене компоненте, да су направљени уз коришћење отровних хемикалија, да раднице и радници а можда и деца нису имали одговарајућа радна одела и да су за свој рад примили мање од уобичајене надокнаде у дотичном региону?

Данас постоје апликације помоћу којих могу да се очитају баркодови и тако открије садржај намирница и козметичких препарата. Додатно се означавају емулгатори, микропластика, палмино уље или хормонски активни додаци опасни по здравље. Како би реаговали купци лосиона за тело на чијем би паковању две трећине површине заузимале слике нелегално запаљених шума у Индонезији зарад производње палминог уља, умирућих морских животиња које су се прејеле микропластике или на смрт оболелих људи од рака због уношења хормонских додатака у организам?

С одговарајућим, јасно видљивим упозорењима, многи потрошачи би вероватно добро размислили да ли ће купити робу која је на полицама супермаркета на тај начин означена - да може бити опасна не само за њих, него и за друге људе и природну околину.

Елем, радикално просвећивање потрошача у стању је да помери границе у ланцу свакодневне производње и потрошње. То на први поглед звучи одбојно и драстично, али очито је да јавност још увек није довољно укључена у читање „знакова поред пута” који указују на озбиљну патологију савременог живљења. Социо-био-еко свест је одабрала своје бојно поље - рафови џиновских продавница, углед и новчаник мегапрозвођача и брендова чија се економска моћ мери тешким милијардама долара. Али ако је могло за дуван, ваљда може и за кобалт.

Реља Кнежевић